CRO-eu.com
Listopad 23, 2021, 01:04:51 *
Dobrodošli, Gost. Molimo, prijavite se ili se registrirajte.

Prijavite se korisničkim imenom, lozinkom i duljinom prijave
Novosti:
 
  DNEVNO 45LINES HRT PORTAL GALERIJA SLIKA   Forum   Pomoć Traži Kalendar Prijava Registracija  
 Str: 1 2 [3] 4
  Ispis  
Autor Tema: Roman Ante Pavelića LIEPA PLAVKA u PDF i Word formatu  (Posjeta: 33359 )
0 Članova i 1 Gost pregledava ovu temu.
Marica
Administrator
*
Postova: 7768



« Odgovor #30 : Siječanj 14, 2016, 16:30:22 »


Opet ista slika. Na hodniku ljudi, žene i djeca, svi pozvani za osam sati čekaju, stoje, šetaju i razmišljaju. Dolje u dvorištu opet stoje poredani naoružani stražari, kojima zapovjednik čita dnevnu zapovied. Opet ulaze činovnici, prolaze podvornici, a po nekoga vode stražari i žandari. Prolazi četvrt devet, primiče se tričetvrt devet, a nitko ne proziva ni gospodjicu niti koga drugog od čekalaca.

- Bit će sigurno kao i jučer, - pomisli gospodjica i odšeta malo dalje hodnikom glavnoga krila zgrade, što leži na Petrinjskoj ulici. U taj časak odjeknu strašan prasak. Čitava se zgrada strese iz temelja, stakla na prozorima zazvoniše, razletiše se u tisuću komada, a ljudi, žene i djeca popadaše po podu. Tamo iz krajnjeg ugla sjevernog krila zgrade, što leži na Gjorgjićevoj ulici, suknu gusti crni dim, napuni dvorište i hodnike i prekri za čas svaki vidik.

Kada se je gospodjica sabrala, nadje se kako leži na podu hodnika. Podiže glavu i opazi, kako se i drugi ustaju sa poda i uz vrisak jure prema stubama u divljem biegu. Srdce joj je naglo kucalo, a zraka joj ponestalo. Ustade i ona naglo, hitro priskoči k prozoru da uzdahne zraka i opazi, kako u dvorištu stražari odbacuju puške i bježe kroz dim u divljem biegu prema širokom izlazu, koji vodi iz dvorišta u glavno krilo zgrade. I nju obuze panika i potrča niz stube, kao kroz maglu opazi onog istog komesara, što ju je izpitivao i sa zatvorom se grozio, kako se kotrlja niz stube kao puna vreća. Očito mu je u paniki netko podmetnuo nogu, pa je pao. Nije znala ni sama, kako je u prizemlju zakrenula u ono krilo što leži u Gjorgjićevoj ulici, u kome se je eksplozija dogodila. Kod izlaza što vodi na ulicu, bila je strašna stiska, jer je svatko htio da čim prije izbjegne iz zgrade, a izlaz je bio tiesan, jer je samo jedno krilo vrata bilo otvoreno, dočim je drugo bilo zakrčeno malim paviljonom, u kojemu prodaje biljege udova jednoga stražara, što je prije nekoliko godina poginuo u uličnim borbama. Sa svih su strana odjekivali očajni poklici: - Bombe, bombe!

Kao svi, tako se je gurala i gospodjica i krčila si put i baš u času, kada je već jednom nogom zakoračila na ulični pločnik, odjeknu drugi prasak, isto tako jak i strašan i to ovaj put u drugom katu zgrade. Opet se zidovi potresoše, sa prozora se susjednih kuća prosuše uz zvek i cilik još ona stakla, koja su bila preostala od prve eksplozije, a ulica se napuni gustim crnim dimom, koji se je slegao i nad krov zgrade, a kroz koga za čas liznu nekoliko plamenih jezika.

Na ulici je vladala zbrka i panika, sve je bježalo prema Zrinjskom trgu i u Petrinjsku ulicu. I gospodjica potrča na Zrinjski trg, te se zaustavi tek u srednjojaleji platana pokraj paviljona za glasbu. Ne zna, kako je dugo stajala. Pred očima su joj se miešali ljudi izmedju plavih i crnih kolobara, koji su se pred njom vrtili, nu onda od jedanput tih kolobara nestade, a ona osjeti u desnom laktu bol, pokuša pružiti ruku, nu od bola joj suze udariše.

Za nekoliko časaka zatrubiše jake sirene i dojuriše vatrogasni samovozi, na kojima su stršile složene ljestve, i skoro počeše kroz zrak praskati i pucketati mlazovi vode. Gospođica se sabra i ode kroz Sudničku ulicu prema Trgu N., držeći desnu ruku u lievoj.

Toga je dana bilo uhapšeno nekoliko stotina ljudi, a navečer nije više u ćelijama bilo mjesta za nove uhapšenike.

XIII

Dulibić je rano ujutro sjedio u jednoj kavani i čitao u jutarnjim bečkim novinama viest, da je dan prije počinjen atentat na zgradu zagrebačke policije. Eksplodirale su dvie težke paklene mašine, zgrada je oštećena, ljudskih žrtava nema. Uhapšen je jedan student, koji da je priznao, da je on paklene mašine postavio i da ih je primio od jednoga svoga rodjaka, takodjer studenta, nu koji se nalazi u inozemstvu u emigraciji. Taj njegov rodjak da je došao iz inozemstva, predao mu dvie paklene mašine i uputio ga, kako će s njima postupati. Tako je glasila novinska viest...

Dulibić je trljao čelo, jer nije mogao pravo razumjeti te viesti. Po imenu uhapšenikovu znao je točno tko je i što je taj čovjek. Istina, on je nekad bio student, nu nije svršio nauka, nego je već nekoliko godina bio policajni činovnik. Svi su ga njegovi školski drugovi smatrali izdajicom i eto sada taj isti čovjek ruši paklenim mašinama redarstvenu zgradu. Znao je nadalje, da taj policajni činovnik nije nikakov rodjak onoga drugoga studenta, čije je ime stajalo u novinama, nego je u rodu sa ženom jednoga vrlo dalekoga rodjaka toga studenta. Dulibić je znao osim toga, da onaj student, što se je nalazio u inozemstvu, nije mogao niti smio ići u Zagreb, kada ga svaki policajni agent pozna i kada je za njim razpisana već davno tjeralica, a znao je i to, da je najstrože zabranjeno prelaziti granicu svima onima, koji su bili radi čega progonjeni, što je tim shvatljivije, kada je bilo na stotine i tisuće drugih dolje u domovini, koji mogu s manje pogibelji granice prelaziti.

- To je vjerojatno izmišljeno, - zaključi u sebi Dulibić. - Bog zna radi čega i u koju je svrhu te paklene mašine trebalo upisati u knjigu dugovanja onoga studenta u inozemstvu. Nu odkuda je onaj policajni činovnik dobio paklene mašine? Da li ih je on doista postavio? Da li je on zbilja bio kao i mnogi drugi tek prividno u službi policije - pitao se je Dulibić, a onda pomisli: - Da, tko to znade. Nitko od nas ne zna i nema uvida, kako i kuda je organizacija razgranjena, nitko ne zna, što se dogadja i sprema, tek svaki znade samo ono, što sam ima izvršiti, a često možda ne zna ni to... i Dulibić se kod toga trže te udari dlanom po čelu, kao da mu je nešto puklo pred očima, uzvrpolji se na kavanskome divanu, a lice mu probliedi. Pred njim se u duhu stvoriše ona dva mladića u planinarskom odielu i ona dva predmeta koje im je dao iz kožnate ručne torbe, što ju je bio dobio umjesto svoje u onoj kavani u Ungar-Gasse, a da nije ni pogledao, stoje u tim omotima. Te su omote odnieli oni mladići i sigurno su to bile te paklene mašine, koje su prošle kroz njegove ruke, bez da je on to i znao.

U prvi mah se je Dulibić malo razžestio, nu onda mu se lice razvedri, nasmija se i reče sam u sebi: - Ipak je to sve kolosalno organizirano! Zar nije bolje i pametnije, što ja nisam znao o čemu se radi, negoli da mi je to bilo rečeno, jer tako se nisam brinuo niti strahovao, ne će li mladićima, kada se budu preko granice verali, koja od tih mašina na ledjima eksplodirati, a niti sam mogao počiniti kakovu indiskreciju. - I opet se nasmija u sebi:

- Eto srdio sam se, da sam tu u Beču bezposlen, a ni sam nisam znao, da neki posao vršim. I onaj Cernić, onaj čudni i zagonetni Cernić, za koga sam držao da stoji u neprijateljskoj s lužbi, rekao mi je da je u paketima indianski otrov. Ili mi je to rekao zato, da otupi moju znatiželju, da ih ne otvaram, ili zato, jer je i sam mislio, da je tako i jer su i njemu tako rekli.

Nu onda se opet Dulibićevo lice namršti i uozbilji. Sjetio se je onoga trećega predmeta, koji je ostao na njegovom stolu. Bog zna, što je u onome malome svinjčetu od gipsa, a sigurno je nešto moralo biti, jer nije moguće, da mu je ta figura poslana bez ikakove svrhe. Lice mu poprimi zabrinuti izražaj, uznemiri se, plati konobaru doručak i ode žurnim korakom kući.

Kada je stupio u sobu, malo se prenerazi. Ana je stajala usred sobe, dok su dva nepoznata mu čovjeka prekapala po njegovim stvarima. Anino je lice izgledalo uplašeno. Prije nego je dospio išta reći, pristupi k njemu jedan od tih ljudi, pruži mu jednu strojem izpisanu odluku i reče:

- Gospodine Dulibiću, mi smo redarstveni činovnici i vršimo premetačinu u vašem stanu. Izvolite, ovo je odluka redarstvenog ravnateljstva.

Dulibić je mirno preuzeo odluku, pročitao ju i spremio u džep. Nije se nimalo uzrujavao, jer je na to uviek bio pripravan, a bio je siguran, da u njegovoj sobi ne mogu naći ništa, što bi ga moglo kompromitirati. Takove se stvari ne drže kod sebe, a pisma se uništavaju odmah, nakon što ih se pročita. Nu jedno ga je smetalo i nenapadno baci pogled na pisaći stol. Figura od gipsa stajala je na svom mjestu netaknuta.

Agenti su predmetnuli sve za što su držali, da bi moglo sadržavati kakove predmete ili spise, nu nisu pronašli ništa. Onaj se isti agent obrati opet k Dulibiću i reče:

- Na žalost imamo nalog, da Vas nakon obavljene premetačine povedemo sa sobom na redarstvo.

- Molim, izvolite - odgovorio je Dulibić hladno ali sigurnim glasom. Znao je, da će ostati u zatvoru, jer je sigurno radi one eksplozije u Zagrebu zatraženo njegovo izručenje, nu bio je siguran da do izručenja ne može doći, a biti u zatvoru u Beču, ili gdjegod u inozemstvu u prispodobi sa zatvorom u domovini, znači biti na odmoru kao u kakvom ljetovalištu.

Nu prije nego su pošli, baci onaj isti policajni agent pogled ponovno po cieloj sobi, kao da hoće upamtiti kako izgleda, a onda mu se pogled zaustavi na figuri od gipsa, što je stajala na pisaćem stolu. Pridje k stolu, uze figuru u ruku, ogleda ju sa svih strana, malo strese s njome, a onda ju opet spusti na stoli podje, Nu nakon što je učinio dva koraka, povratio se natrag, uze opet figuru u ruku, malo je zanjiha, kao da je važe, razstegnu lice, kao da mu se je pričinila težom, nego što bi morala biti, a onda pogleda u Dulibić i reče:

- Ovu ćemo figuru ponieti sa sobom. – Izvolite - odgovorio Dulibić i ne trenu ni okom.

Ana je gledala cielo vrieme uplašeno, a kada je agent rekao, da Dulibića moraju odvesti sa sobom, ovlažiše joj se oči. Primaknu se posve blizu k njemu, kao da mu hoće nešto reći, nu odmah pristupi bliže jedan od agenata, kao da se hoće porinuti medju njih.

- Nije moguće, da će Vas zadržati u zatvor? - reče Ana zabrinuto i malo drhćućim glasom.

- Budite bez brige - odgovori Dulibić, - ne može mi se ništa dogoditi. Molim Vas pozdraviti mi najljepše...- tu zastade, a nakon kratke stanke nastavi: - gospodina supruga.

Ana je shvatila što je htio reći, kimnu glavom, malo se osmjehnu i pruži mu ruku kao da hoće reći:

- Znam, učinit ću.

Kada je Dulibić bio doveden na redarstvo, bio je odmah ukratko preslušan o osobnim podatcima, a onda odpremljen u zatvor. Komesar, koji ga je preslušao, saobćio mu je prijazno i uljudno, da je uhapšen na zahtjev vlade iz njegove države i da će biti preslušan o stvari, radi koje ga obtužuje, kada stignu upiti diplomatskim putem.

Nakon kojih osam dana, bio je preveden opet pred istoga činovnika, pred kojima je na pisaćem stolu stajala figura od gipsa.

- Gospodine Dulibiću, je li ova figura Vaša? - upita komesar.

- Jest, - odgovori Dulibić malo zabrinuta lica. - Kako je dugo imate?

- Ne znam, mislim dosta dugo. - Jeste li je imah prije nego ste došli u Beč, ili ste je nabavili odkako ste u Beču?

Dulibić je malo šutio u neprilici što bi odgovorio, a činovnik reče opet:

- No, to se možete lako sjetiti.

- Odkako sam u Beču – odgovori Dulibić, a činovnik reče opet: - Od koga ste dobili ovu figuru?

Dulibiću je sada već bilo jasno, da ta figura igra neku važnu i za njega fatalnu ulogu. Nije znao ni na to pitanje odgovoriti, pa je šutio.

- Dakle, od koga ste je dobili? Ili ste je možda gdje kupili? - reče činovnik, a u posljednjim mu je riečima bio mali prizvuk ironije.

- Moram li odgovoriti na to pitanje? - upita Dulibić.

– Ne - reče činovnik - Ne morate odgovoriti na nijedno pitanje. Kod nas nema sile, - dodade komesar uz podsmieh - i ovisi o Vama, da li ćete odgovoriti ili ne. Nu svakako je u Vašem interesu, da na pitanja odgovarate.

- Onda ne ću odgovoriti, jer je u mom interesu, da na to pitanje ne odgovorim - reče Dulibić takodjer ironično.

Činovnik ga malo čudno pogleda, slegnu ramenima i reče:

- Nu dozvolit ćete, da ovu figuru razbijemo, da možemo vidjeti, što se u njoj nalazi. Zbog interesa iztrage naravno pristoji nama pravo figuru razbiti i bez Vaše dozvole, nu mi ipak tako ne postupamo. Ako u figuri nema ništa, nema zapreke, da i Vi na to pristanete. Figura nije od nikakove umjetničke vriednosti. Komesar uze figuru u ruke te je ogleda.
 
30. od 54
   
Evidentirano

Jedna ruka drugu pere
Marica
Administrator
*
Postova: 7768



« Odgovor #31 : Siječanj 14, 2016, 16:31:09 »


- Obična bazarska roba, a protuvriednost će vam biti svakako nadoknadjena - dovrši činovnik i pogleda Dulibića u oči. Dulibić je pogled izdržao i mislio, da li dozvolim ili ne dozvolim, figura će biti otvorena, nu princip je princip. Ne smijem ja sam iztrage olakšavati u nijednom slučaju. Ne radi se samo o meni.

Bog zna, što je u figuri i tko sve može biti kompromitiran njezinim sadržajem.

- Ja svoga pristanka ne mogu dati, - reče suho.

- Šteta - dobaci činovnik - stavljate nas u neugodni položaj, da je otvorimo i bez vašega pristanka.

- Žao mi je, ali ne mogu drugačije, a tražim, da je se otvori u mojoj prisutnosti, ako je ipak budete otvarali - reče Dulibić.

- Svakako, i to ne samo u vašoj prisutnosti, nego i u prisutnosti dvojice pirotehničkih vještaka. Oni će je otvoriti. Prijava doduše - mogu vam to i reći - ne tvrdi da se u figuri nalazi bezuvjetno eksploziv, nego predpostavlja i što drugo, nu jer je u prijavi dopuštena i ta mogućnost, moramo upotriebiti tu mjeru opreza. Nu molim Vas prije toga još jedno pitanje. Zar Vi ne vodite baš s nikim korespondencije?

Dulibić se malo nasmije i odgovori:

- Naravno da vodim. - Pa kod Vas nije pronadjeno ni u stanu ni kod osobne premetačine nijedno pismo. Gdje vam se nalazi korespondencija?

- Nigdje - odgovori Dulibić.

- Kako nigdje? Ako vodite korespondenciju, morate je negdje i imati.

- Ne moram, - odgovori Dulibić - jer ja svako pismo spali čim ga pročitam.

- Zašto to činite?

- Da vama uštedim posao da čitate pismo, koja Vas doista ne bi nimalo zanimala. Ja znadem, da za svakoga od nas, koji ovdje boravimo, dnevno dobivate zamolbe za hapšenje, preslušavanje i za premetačine, pa zašto da Vam još i mi zadajemo posla. Ovako ste svaki put s nama brže gotovi, kad nas morate preslušavati i petraživati.

Činovnik se malo nasmija, a onda reče:

- Sada ćemo ići u naš kemijski laboratorij, a malo je zatim došao i komesar sa dvojicom vještaka. Vještaci su figuru ogledava sa svih strana, a onda je odvagnuše na jednoj preciznoj vagi. Prema onome, što su medju sobom razgovarali, težina je mogla odgovarati predpostavci s koje su kod te pregledbe polazili. Zatim jedan od vještaka uze jedan mali lagani drveni čekić i nekoliko puta udari lagano po figuri, a obojica su napeto slušali zvuk. Zatim ju opet uze jedan u ruke, pridje bliže k prozoru i poče je promatrati iz bliza, sa polustisnutim očima sa svih strana. Promatrao ju je dosta dugo, a onda se malo osmjehnu i vrati se od prozora.

- Što je? - upita drugi vještak.

- Našao sam - odgovori prvi vještak, a zatim pridje k jednom ormariću, izvadi dvie male bočice, u kojima su bile neke tekućine, natoči jednu čašu vode i nakapa u nju po nekoliko kapi iz svake bočice. Voda za čas pobjeli i dobi istu boju, koju je imala i figura od gipsa. Zatim vještak zamoči u pobieljenu tekućinu jenu krpicu, a onda je omota oko figure, tamo gdje se je dječak spajao sa figurom svinje, izvadi džepnu uru, pogleda na nju i stavi je na stol. Nakon deset minuta odmota vještak mokru krpu, primi sa dva prsta figuru dječačića, malo potegnu i razstavi ju od svinjčeta. Tamo gdje je dječačić sjedio, ostala je u ledjima svinjčeta rupa u veličini od po prilici jednog Schillinga.

Dulibić je stajao mirno, a komesar se primiče vještacima i znatiželjno se nadviri nad rupicu. Unutra je bio neki predmet. Okrenu se i pogleda značajno Dulibića, koji je stajao nepomično i nije odavao nikakova uzbudjenja, premda mu je srdce naglo kucalo, a cielom tielom prolazila neka mrzlina.

Vještak opet prinese figuru k prozoru, dobro zaviri u rupu. Povrati se natrag i izvadi i znje s malim tankim drvenim klieštima jednu limenu kutijicu valjkasta oblika, koja je s jedne strane bila ciela, a s druge je imala poklopac. Vještak skine P klopac uz veliki oprez, i zvadi iz kutijice komad papira, raztvori ga i preda činovniku. Ovaj uze papir i pročita ga, pogleda u Dulibića i prasnu u smieh.

Na papiru je bilo napisano: "Špijon Mitar Gursuzović velika je budala!

XIV.

Gospodjica se je rano ujutro bila spremila da izidje iz kuće. Htjela je otići na čas u poslovnicu, a onda na vagu kod klaonice, gdje je poslovodja preuzimao od mesara kože. Odlučila je, da će toga dana cielo prijepodne ostati kod vage da točno nadzire kako poslovodja kožu sortira i klasificira. Nu baš u času, kada je htjela izići iz sobe, donese joj sobarica dva pisma, koja je listonoša donio toga časa. Jedno je bilo u ružičastoj omotnici, a naslov je bio izpisan nepoznatim joj rukopisom; na drugom je prepoznala Anin rukopis i odmah ga otvori i poče čitati.

I čim ga je dalje čitala, sve više joj je lice bliedilo i smračivalo se. Tamne joj se obrve skupiše, a oči zasuziše. Ana joj je javljala, da je Dulibić uhapšen i da je u novinama pisalo, da je traženo njegovo izručenje savezno sa nekim atentatom u Zagrebu.

- To nije istina - povika gotovo glasno - Dulibić nema sa tim nikakve veze.

Nu odmah se zatim zamisli, prodje u mislima nekoliko dana unatrag i sjeti se onih dvaju mladića u planinarskom odielu, što su bili kod Dulibića i koje je opet nedaleko pred Zagrebom u vlaku sastala, zamagli joj se pred očima, spusti se na stolac i pokri rukama oči ilice.

- Strašno, strašno, - uzdahnu - je li to moguće? - i pomisli, kako će Dulibić biti izručen i kako će ga po hodniku redarstva voditi slomljena i okovana u težkim okovima i sa krpama zamotanima oko nogu. Nešto ju je gušilo u grlu i u prsima pritiskalo. Uze pismo, pročita ga još jedanput, a onda brižnu u plač. Suze su joj curile, a ramena se tresla od jecanja. Sve ono, što se je kroz nekoliko dana bilo u njoj nakupilo i što ju je tako gušilo, našlo je oduška u ovim suzama. I plakala je gorko, kako nije plakala od onoga dana, kada joj je kao djetetu otac na smrtnoj postelji poljubio plavu kosu. Plakala je dugo, a onda joj je odlanulo. Kada su joj se osušile oči ilice podje da će izići, nu sjeti se drugoga pisma, otvori ga i pročita:

Cienjena i mila gospodjice!
Nikada ne ću zaboraviti sretnih časova, što sam ih proveo preksinoć u Vašem družtvu. Od onoga časa, kada sam Vas prvi put vidio, za mene ne postoji ništa drugo na svietu do li Vas. Sve moje misli nalaze se samo kod Vas, srdce bije samo za Vas, a oči ne žele ništa drugo, nego da Vas opet čim prije vide. Nemojte prezreti ljubavi onoga čovjeka, koji gine za Vama, nego se sjetite, da sam za uviek Vaš obožavatelj
Edmund Greif


Sa gospodjičina lica se odrazi prezir, raztrga pismo na male komadiće, baci ih u mali koš, što je stajao kraj stolića i izidje naglo. U poslovnici se je zadržala tek nekoliko časaka, a onda se uputi pješice na klaonicu, do koje od t rga N. ima gotovo sat hoda. Nu ona je osjećala potrebu kretanja, da s njime zatomi nemir, koji ju je obuzeo nakon Anina pisma. Neprestano joj se povraćala misao, da bi trebala nešto učiniti za Dulibića, nu nije joj nikako moglo postati jasno, što bi to moralo biti.

Na klaonicu je stigla oko devet i pol sati i postavila se pokraj vage. Mesarski su pomoćnici i šegrti donosili kože, jedan ih je radnik vagao, a poslovodja je bilježio u svoju bilježnicu ime mesara, od koga je koža preuzeta i njezinu težinu. Zatim bi radnici kožu raztegnuli, poslovodja bi je pregledao, a onda odredio, da li spada u prvu, drugu ili treću vrstu, na što bi jedan radnik pričvrstio na kožu limenu pločicu, koja je označivala kako je ta koža klasificirana.

Gospodjica je stajala na jednoj daski, da se ne zamaže, jer je oko vage bilo blato izpremiešano sa krvi, te je točno pratila taj posao. Tako stojeći opazi malo podalje jednu grupu ljudi, kako se je skupila, kao da gleda nešto zanimivoga. Bili su to većinom nezaposleni mesarski pomoćnici, koji se obično oko klaonice motaju, ne bili dobili posla, i koji su taj čas nešto promatrali. Gospodjica ode, da i ona vidi što je tamo tako zanimljivoga.

U kaljuži blata stajao je jedan seoski dječačić od kojih deset do dvanaest godina, gologlav i bos, do koljena zavrnutih hlačica, koje bi mu inače sigurno dosegle i do preko gležnjeva, i u čistojali pokrpanoj košuljici od debeloga seljačkoga platna. Na kratkoj je uzici držao kravu crvene boje i natrag zavinutih rogova. Odmah kraj krave stajala je jedna seljakinja i držala u naručju malo diete i brisala rukom suze. Uz njih su stajala dva žandara sa puškama i na njima na taknutim bodežima. Oko krave je obilazio jedan mesar crvenoga nosa i velikoga trbuha, medju o stalim mesarima poznata pijanica i propalica, koji nije kao drugi mesari kupovao stoku na sajmu, nego samo izpod ruke ili na kakvoj prisilnoj dražbi, a kadkada i od sumnjivih osoba te bez marvinske putnice. Nakon što je kravu dobro pregledao i nekoliko puta je opipao po ledjima i po rebrima, obrati se žandarima i ponudi im cienu, koja se obično plaćala za jedva malo veće tele. Žandarima je bilo već dodijalo stajati, prihvatiše cienu i rekoše ženi, da drugih kupaca nema, pa da kravu treba dati za tu cienu. Žena brižnu u glasan plač, žandari preuzeše od mesara novce, okrenuše se i otidjoše. Jedan šegrt uze dječačiću iz ruke uže i povede kravu. Krava se malo ustoboči i sagne glavu, kao da će se natrag pomaknuti, nu mesar je udari čizmom u zadnju nogu, na što se krava malo strese i ode za šegrtom. Dječačić pogleda za njom i zajeca, a krupne mu se suze proliše niz bliede djetinjske obraze. Od onih što su naokolo stajali, netko pljucnu, netko nešto promrmlja, a onda se svi razidjoše. Gospodjica se približi dječačiću, pogladi ga po glavi i reče.

- Nemoj plakati... Zašto plačeš?

Dječačić podiže glavu i pogleda ju kroz suze. Gospodjici, koja se je cielo jutro uzdržavala od plača, zatitra nešto oko sljepoočica i oko usana, te i njoj potekoše suze, kada je vidjela dječakove mokre oči ilice, a onda se približi ženi, koja je još uviek stajala na istom mjestu, jecala i rubčić držala na očima. Kada joj je došla blizu, privinu se bliže k materi djetešce, što joj je bilo u naručju i čvrsto joj stavi ručicu oko vrata, a gospodjicu pogleda velikim očima.

- Ne plačite, ženo. Recite mi, što vam se je dogodilo i mogu li vam kako pomoći? - reče gospodjica.

Seljakina skinu rubčić s očiju, pogleda je kroz suzne oči, uzdahnu i reče:

- Ah, kako mi možete pomoći! To mi je bila posljednja nada i uporište, a eto sad i to ode. Što ću sada sa djecom i s čim ću ih prehraniti, jadna sam i kukavna.

-Vidjela sam, da su žandari uzeli novac, - reče gospodjica, - zar krava nije bila vaša?

- Jest, jest, bila je naša - odgovori žena i opet zajeca.

- Pa zašto su odnieli novac? - upita opet gospodjica.

- Za porez... za porez, proklet bio - odgovori žena jecajući.

- A time nije još ni namiren. Ne znam što će mi sada još uzeti. Sada nemam više ništa, nego troje gole i gladne djece - i opet zajeca glasno, a nove joj krupne suze potekoše niz lice.

- Zar nemate muža?... Zar nemate zemlje?

- Imam i muža i zemlju - odgovori seljanka i pogleda prema nebu, kao da odozgo pomoć traži - nu muž mi je već dvie godine u tamnici. Osudjen je na doživotnu tamnicu i nikada ga sigurno ni moje ni dječje oči ne će vidjeti, - i opet brižnu u plač.

- Osudiše ga radi politike, radi republike. Tko će mu zemlju obradjivati i od kuda ću porez plaćati? Eto, odvedoše mi i zadnju hranu moje sirotne dječice.

Uto se približi dječačić, uze majku za ruku i reče:

- Ne plači, majko, otac će se već jedanput vratiti, a dotle ću ja raditi.
 
31. od 54
   
Evidentirano

Jedna ruka drugu pere
Marica
Administrator
*
Postova: 7768



« Odgovor #32 : Siječanj 14, 2016, 16:32:01 »


Seljakinji se potresoše opet ramena od jecanja. Gospodjica otvori svoju ručnu torbicu, izvadi sve svoje novce što ih je imala, turi ih ženi u ruku, okrenu se i ode brišući suze.

Nije mogla više i zdržati kod vage. Pope se na Donnerova lovačka kola, koja su u blizini vage stajala, i pod kojima su bila upregnuta dva ugojena crna konja, te reče kočijašu da je odveze u Gornji Grad. Kada je došla u Pivarsku ulicu, nadje kod kuće gospodju Gusić i Ružu. Ruža je gladčala rublje najednom stoliću na hodniku, a njena je mati sjedila kraj nje i plakala.

- Što se je za Boga dogodilo? - upita gospodjica, ulazeći u hodnik i videći suze u očima gospodje Gusić.

- Brata su Zvonka zatvorili, pa mama plače. Nu ne će biti ništa, to je već obična stvar. Kadagod se nešto dogodi, policija pozatvara nekoliko stotina mladeži, koju i inače drži u očevidnosti kao pogibeljne kolovodje. Zvonko je uviek medju njima i on je već naučen na zatvore, a budući da mu se ne će moći ništa dokazati ni ovoga puta, bit će pušten za koja dva, tri mjeseca. Ali mati kao mati, pa plače - dovrši Ruža.

- Znam ja to sve - reče gospodja Gusić i obrisa suzu, - ali tako težko mi je kada pomislim, što rade od naše djece. Oh, kada će to već jedanput prestati?

Ruža sada istom opazi, da je gospodjica blieda u licu, da su joj oči malo crvene i da se na njima vide tragovi suza. Primače joj se bliže, pogleda je pozorno i reče:

- Ali što je vama? Čini mi se kao da ste i Vi plakali.

- Jesam, - odgovori gospodjica i odmah izpripoviedi prizor, kojimu je bila svjedokom kod klaonice.

- Nažalost, i to je dnevna slika i već uobičajena stvar-uzdahnu Ruža.

- Ali ima još nešto, što me je jako raztužilo, a što bih vam morala pripoviedati - reče gospodjica malo drhtavim glasom.

Gospodja Gusić ustade i reče:

- Ne ću Vas smetati - i ode brišući suze.

Gospodjica je osjećala neki umor u nogama, pa sjede na stolac, s kojega je ustala gospodja Gusić.

- Pripoviedajte što Vam se je opet dogodilo - reče zabrinuto Ruža.

Gospodjica je šutila jedan čas i gledala pred sebe, kao da se predomišlja, kako bi počela, a onda pogleda bojažljivo u Ružu i reče:

- Poznajte li Krunoslava Dulibića?

- Poznam - odgovori Ruža, gledajući u mali džepni rubčić, preko koga je baš prelazila vrućim gladčalom.

- Sigurno vam je pripoviedao onaj mladić što mi je dao vašu adresu u vlaku, da Dulibić stanuje u Beču u mojem stanu i da se dobro poznamo.

- Nije mi ništa pripoviedao, nu ja sam znala to već i prije - odgovori Ruža ne skidajući očiju sa rubčića, koga je bila već previla u mali četverokut.

Gospodjica se malo iznenadi, nu onda pomisli, da je sigurno sam Dulibić pisao o tome Ruži i nastavi:

- Jutros sam dobila pismo od moje prijateljice, koja mi javlja, da je Dulibić uhapšen u Beču savezno atentatom, koji je prekjučer izvršen na ovdašnjem redarstvu i da...

- Znam, - prekine je Ruža - nu ne trebate se ništa bojati. Njemu se ne će ništa dogoditi i za kratko će vrieme biti pušten na slobodu.

Gospodjica se ugodno iznenadi, jer si nije mogla protumačiti, odkuda to sve Ruža znade, i ujedno joj odlanu što je Ruža kazala da će biti pušten na slobodu. Sada je Ruža pogleda pa razabra njezine misli i dodade:

- Ne mogu vam o tome ništa više reći, nu možete biti posve mirni, njemu, se ne će ništa dogoditi.

- Te se Ružine rieči podpuno umirile gospodjicu, jer je Ruža govorila tako sigurno i uvjerljivo, a ona sigurno to točno znade.

- I ja se nadam, da mu se ne će ništa dogoditi - reče gospodjica smireno.

Ruža odloži gladčalo, primače se gospodjici, metnu joj ruku na rame, posgleda joj ravno u oči i reče:

- Da li ga jako volite?

Gospodjica zatrepta očima, a lice joj se zacrveni, jer nije očekivala toga pitanja. Osjeti, kako joj na lievoj strani vrata tuče bilo naglo i jako, a onda obori oči i reče:

- Da - malo zašuti, a onda pogleda opet u Ružine oči i nastavi:

- Ne činim li možda time kome krivo? Nije li u tome možda što zla?

- Ne - odgovori Ruža - za sve nas, koji ga poznamo, to je samo radostno, nu.- malo se zaustavi - nu ne znam, da li vam je nešto jasno...

- Što? - upade gospodjica glasom, koji nije izražavao nikakve znatiželje, nego baš protivno, kao da joj sve jasno i kao da ono, što bi još imala saznati, ne može ništa promieniti na toj stvari.

- Pretrpiti ćete mnogo. Znam, da i Dulibić voli Vas i pretrpiti ćete mnogo oboje, jer on nije...

- Što on nije?- upade gospodjica sada nešto znatiželjnije.

-...jer on nije slobodan - dovrši Ruža.

Gospodjica obori oči, obrve joj se neznatno skupiše, nu sa lica joj se odrazi mir, kao da je očekivala taj odgovor. Bilo joj je jasno, da izmedju Dulibića i nje postoji neka velika zapreka. Iz Ružinih je rieči morala zaključiti, da Dulibić pripada već nekome, tko na njega ima pravo. Neka ljubav iz mladjih dana i neka obveza, koju će on, koji je tako pošten i čestit, i održati. Ona doduše nije još nikada mislila na to da njezina čuvstva, što ih osjeća za Dulibića, moraju biti nečim naplaćena, nečim stvarnim, što bi joj na njega davalo neko pravo, što bi ga učinilo upravo izključivo njezinim. Niti je ikada pomislila na to, da on već pripada nekome drugom, nekoj ženi, koja ga isto toliko voli kao i ona, moguće već odavna, i mnogo više nego ona, i koja na njega ima možda neko pravo i sa kojom ga nešto veže. A on, tako uzoran i tako čestit, on je toj vezi sigurno i vjeran.

Razmišljajući tako, sjeti se one večeri, kada joj je pripoviedao balade, koje su je tako zaniele, kada ih je pripoviedao svojim toplim glasom, a u njegovim se je očima u polumraku bljeskao neki sjaj. Sjeti se, kako se je, ne znajući ni sama kako, približila i naslonila mu glavu na rame, a on je ustao, tek je pogladio po kosi i naglo otišao. Sigurno su njegove obveze i njihov značaj bili jači od njezinih plavih kosa i njezinog ružičastog lica. Da, sigurno medju njima stoji neka zapreka, koju on ne će, ne može i ne smije odstraniti. Nakon Ružinih rieči i nakon ovoga razmatranja osjeti, da joj je Dulibić još bliži i još draži i da ga nikada nije tako volila i tako čeznula za njim, kao baš toga časa. A onda pogleda Ružu svojim plavim očima i reče:

- Ja ga svejedno volim.

Ruža je znala, da gospodjica još ne zna tajne ili barem da još pravo ne razumije radi čega Dulibić nije slobodan i da njezine rieči ne može shvatiti drugačije, nego što ih je gospodjica doista shvaćala čas prije, pa čitajući njezine misli reče:

- Ne mogu vam reći zašto Dulibić nije slobodan, nu nije ono, što Vi mislite, što njegovu slobodu veže.

Gospodjica ju je gledala i ne znajući, da je čas prije samo mislila a ne govorila, uzela kao posve naravno, da Ruža znade na koju zapreku misli i reče:

- Radi čega drugoga ne bi bio slobodan?

- To će Vm reći možda on sam jedanput, - odgovori Ruža - nu dotle smatrajte, kao da vam ja nisam ništa rekla. Uostalom, nisam Vam ni rekla, da Vašoj ljubavi stoji na putu neka zapreka, nego samo to, da ćete mnogo trpjeti. To sam Vam bila dužna reći, jer mi je naloženo, da Vam to kažem i jer Vas volim.

Gospodjica se nije začudila tome odgovoru, nego osjeti, kako se i u nju samu uvlači neka tajnovitost, kojom je okružena i Ruža i oni mladići, koji su je na tako tajnovit način sa Ružom upoznali, a i oko samoga Dulibića i njegovoga boravka u Beču. Sve je to izprepletalo sa tajnovitošću sve njezine dogodjaje, što ih je u to kratko vrieme proživila, a i njezine osjećaje, pa i samu ljubav prema Dulibiću, a sigurno i njegovu ljubav prema njoj. Opet je počela malo bliediti u licu, a onda joj nenadano oči sievnuše, a kraj usana joj se pokaza ona jedna ravna i odlučna crta. Pred očima joj prodjoše Dulibić, seljaci što ih vode žandari, onaj težko okovani čovjek, krik visoke žene i plač djeteta, suze dječačića na sajmištu i jecanje seljakinje, sve joj to prodje pred očima u živoj boji izrazito i hitro kao munjom razsvietljeno. Ustade naglo, uze Ružinu ruku i gotovo nesviestno reče odlučnim glasom:

- Ne ću ni ja još dugo moći biti slobodna!

Ruža se iznenadi, pogleda je svojim tamnim očima, što su takodjer u taj čas sievnule izpod jakih i sraštenih obrva, a zatim je naglo zagrli i poljubi.

Pred vratima se hodnika začuše zvonki glasovi Nade i Krešimira, koji su dolazili iz škole i susreli se baš u kućnoj veži te galamili, kao da se nalaze na školskom hodniku za vrieme odmora. Ruža poskoči da otvori vrata, a gospodjica se sjeti, da je već podne i uze svoju ručnu torbicu što je stajala na stolu, na komu je Ruža gladčala rublje. Nada i Krešimir su se jedan čas gurali na vratima, tko će prije unići, a onda utrčaše, opaziše gospodjicu i oboje ju primiše za ruke, kao da su joj stari znanci i kao da je hoće sobom povući, a pri tom su vikali u jedan glas:

- Nemojte otići, ostanite još malo s nama!

- Moram, moram kući - branila se je gospodjica, te ote ruku iz Nadine ruke i pogladi je po licu. Djeca odtrčaše dalje hodnikom, a gospodjica reče Ruži:

- Prije nego odem, moram vam reći još nešto. Danas sam primila jedno nastrljivo pismo od nekoga Edmunda Greifa, koji je bio neku večer na večeri tamo gdje stanujem i koji mi je cielu večer dosadjivao. Sigurno će to
opet pokušati, pa ako bude trebala i u tome vaše pomoći, ne ćete me odbiti?

- Razumije se, - odgovori Ruža - a uostalom do sutra ću saznati, tko je taj nasrtnik.

Na odlazku je Ruža dala gospodjici dvie knjige, da ih sobom ponese, a onda se oprostiše.

Kada je gospodjica došla kući, dočekala ju je u predsoblju Janica, te joj je veselo rekla, da je za nju stigao jedan veliki buket cvieća. Gospodjica namršti čelo i odmah se sjeti, da to ne može biti od nikoga drugoga, nego od onoga nasrtljivoga Greifa, od koga je jutros i pismo dobila.

I doista je u njezinoj sobi na stoliću stajao u staklenoj vazi ogroman rukovet cvieća, a u njemu sa crvenom vrbcom unakrst svezani komad ružičastoga papira, na kome je bila izpisana neka dugačka pjesma, koju je Greif od nekuda s krivim pravopisom prepisao, ili si je dao od nekoga sastaviti. Na koncu je pjesme dodao nekoliko redaka, u kojima je moli, da mu dozvolim da pred večer dodje po nju sa svojim autom od šest cilindera neke znamenite marke, da je izveze na šetnju u okolicu.
 
32. od 54
   
Evidentirano

Jedna ruka drugu pere
Marica
Administrator
*
Postova: 7768



« Odgovor #33 : Siječanj 14, 2016, 16:32:50 »


- Što je taj drzovit - mislila je gospodjica trgajući pjesmu na komadiće, a onda pozva Janicu i zamoli je, da to cvieće baci, ili ga metne u svoju sobu.

Janica je bila naučna, da joj Sida deset puta na dan strogo naloži da pazi da ne uvene cvieće, koje je ona dobivala od svojih kavalira, pa je gledala u čudu gospodjicu, te mislila da se ona samo šali i nije se usudila ni dotaknuti cvieće. Gospodjica uze cvieće, stavi ga Jani u ruke i reče:

- Evo Vam, odnesite ga u svoju sobu! - U taj se je čas pokazala na vratima stara Donnerica, koja je čula gospodjičine rieči i reče:

- Imate pravo, gospodjice. Sva su ta gospoda same barabe. Ti samo povlače okolo mlade djevojke, a nijedan ne misli pošteno. To se samo zabavlja i zabavlja, troši i razsipa, a sami vrag zna, od kuda im novci. Nijedan nije ništa vriedan. Imate pravo gospodjice, ah - uzdahnu težko - da je samo moja Sida takova! Ali ona, eto i ovu je noć bila na nekoj vrtnoj zabavi do zore. I sada je još u krevetu. Tko je to vidio! Ti su mladi ljudi danas čisto poludili, i promienili su upravo noć u dan, a dan u noć. Gdje bi to nekada bilo, da jedna djevojka ostaje po ciele noći vani sama sa nekim majorima i drugim dangubima. Da sam ja tako radila, moj bi me pokojni otac bio zadavio i ne bi mi dao nijednog krajcera za miraz. Ali danas je sve to drugačije - dovrši stara Donnerica i opet duboko uzdahne.

Toga su dana stara Donnerica i gospodjica bile same kod objeda, jer je Donner bio nekuda nenadano odputovao, a Sida je još bila u krevetu, premda nije više spavala. Nekako, kao da se toga dana nije usudila materi na oči. Dogadjalo se je tako više put, nakon koje naročito dobro provedene noći na kakvoj zabavi a često se je i to dogadjalo, da bi koji mjesec dana iza takove noći Sida bila pozvana nekuda k nekoj prijateljici, gdje bi ostala po desetak dana, makar se takve odsutnosti nisu staroj Donnerici nekako najbolje svidjele.

Toga se je dana pred večer doista ustavio pred kućom jedan elegantni auto, a iz njega je izkočio Edmund Greif i potrčao uz stepenice. Nu u stanu su mu rekli, da gospodjice nema kod kuće. Greif je namrštio čelo i nervozno udarao o bedro bielim rukavicama, kao da se ne može načuditi, da ga gospodjica nije čekala. Nu rekli su mu, da se vjerojatno nalazi u prizemlju u poslovnici.

Kada je Greif unišao u poslovnicu, gospodjica je baš završavala svoje izvještaje, koje je pravila svaki dan i slala tvrdki Blum u Beč. Kada ju je Greif vidio, ponadao se je da je ipak njega čekala, pa pridje bliže k njoj. Idući kroz poslovnicu, sklizao je noge i njihao se je nekom posebnom elegancijom, kako to čine svi kavaliri te vrste, lice je raztegnuo na glupi smiešak, a onda rekao:

- Oh, gospodjice, kako sam sretan, što ste me čekali!

Gospodjica je baš zaljepljivala omotnicu, u koju je stavila svoje izvješće, pogleda prezirno i reče:

- Zašto bih ja Vas čekala? Što mislite time reći?

- Kako? - iznenadi se Greif - zar niste dobili moje redke, koje sam vam poslao...- i tu se prekinu, jer je uvidio, da ne bi bilo previše ukusno spomenuti, da joj je poslao cvieće.

U gospodjici je kuhalo od biesa kao u kipućem loncu, nu svlada se, a onda pomisli, zašto da se srdi, promieni ton glasa i reče:

- Gospodin Greif, izvolite mi raztumačiti o čemu se radi, jer Vas nisam pravo razumjela.

Greifovo se lice opet razvedri i poprimi isti onaj namješteni smiešak, s kojima je malo prije pred nju stupio te reče:

- Oh gospodjice, da znadete kako Vas obožavam! Pisao sam Vam i zamolio Vas, da mi dozvolite, da Vas povezem malo po okolici sa s vojim autom. Znate tako e egantnoga auta nema u cielom Zagrebu, a ja sam vozim. Znate, sada pred večer je divno i malo dalje, zar ne, gospodjice? Oh, da znadete, kako ću biti sretan!

- Dobro, gospodine Greif, ali baš ovaj čas ne mogu, nego me pričekajte sa vašim elegantnim autom na Jelačićevom trgu, a ja ću doći za jedno pol sata.

Greifovo lice zasja od veselja, oprosti se i ode opet s onom istom elegancijom, nakon što je uzkliknuo:

- Oh, kako sam sretan!

Malo kasnije je gospodjica predala pismo na poštu, a o nda sjede pred poštom na tramvaj i odveze se u Maksimir, da se u to toplo i sparno predvečerje nauživa svježega, upravo gorskoga zraka u tom krasnom prirodnom perivoju, što leži na iztočnoj periferiji grada.

Gref je uzalud čekao na Jelačićevom trgu, a istom se je kasno na večer dosjetio, da gospodjica sigurno ne će doći.

XV.

Dani su prolazili. Ljetna je žega pripicala, kao što to znade pripeći samo u prvoj polovici kolovoza. Zrak se je žario od vrućine i treperio nad uličnim asfaltima, koji su od vrućine nabubrivali i omekšavali, da se na njima gotovo poznaju otisci prolazničkih peta.

Unatoč vrućini, zagrebačke su ulice žive kroz cieli dan. Već rano jutrom vrve ljudi ulicama, naročito Ilicom i onim ostalim ulicama, što vode na Jelačićev trg. Iza Jelačićeva trga nalazi se na Dolcu i na Kaptolu jutarnje dnevno tržište živežnih namirnica, sa kojima se obskrbljuje s tih tržišta veliki dio grada. Sa Kaptola malom strmom Bakačevom ulicom, kratkom ulicom što vodi s Dolca, pa ulicom Pavla Radića, salieva se na Jelačićev trg od zore do pred podne nepregledno množtvo ljudstva, kao duboke zatalasane rieke u more, da se opet odatle odvalja Ilicom, Jurišićevom i ostalim ulicama, što sa trga vode. Žene, mužkarci, djevojke, te uobće ljudi obojega spola i svih slojeva prekrivaju čitave ulice kao neki gibivi sag, izprepleten blještavim bielim i živim crvenilom narodnih odiela šestinskih seljaka i seljakinja. Sve ide užurbano i nosi u rukama rogožare i rogožarčiće pune povrća, jaja, svježeg sira, vrhnja, mesa i peradi. Zagreb se obskrbljuje za jedan dan svim onim, što je svakomu potrebno za održavanje na životu vlastitog griešnoga tiela da sutra, prekosutra i tako svaki sliedeći dan opet ponovi istu pjesmu, što na tim tržištima i oko njih bruji.

Gospodjica je gotovo svakoga dana u jutro hodala po tim trgovima. Prolazila je izmedju bregova zelenja, naslaganoga na klupama bugarskih vrtlara, pokraj dugih nizova klupa, i za kojih stoje šestinske seljanke, zdrava i rumena lica, kraj kupova zelenja, jaja i još mokroga sira na velikom listu od loze ili kelja, što je sve pred svakom na klupi razprostrto. Prolazila je kroz vrevu ljudi i s užitkom promatrala vrevu i ono neumorno gibanje, koje se odvija odmjerenim ritmom i nikada ne prestaje, te je slušala žamor što šumi sastavljen od tisuća glasova, kao šum vodopada kakve rieke, iz koje tek po kadkada probije kao povik brodskog kapetana nad šumom uzbrkanoga mora, koji glas prodavača što robu izvikuje, ili koga služnika, što gura ručna kolica i povicima traži da mu ljudi naprave mjesta.

Jednoga se je dana sredinom kolovoza gospodjica vraćala iz te vreve, nu nije zakrenula prema Trgu N. Nije joj se dalo ići u poslovnicu, nešto ju je vuklo da luta po ulicama i zaputi se sa Jelačićeva trga u Ilicu, glavnu žilu kucavicu grada. Kada je došla do prolaza, što vodi od Ilice na Preradovićev trg kroz veliku palaču Prve Hrvatske Štedionice opazi, da se u prolazu nalazi veliko množtvo ljudi. Mužkarci su i žene stajali u gusto zbitom dugačkom redu, koji se je pružao gotovo od pločnika Ilice, pa sve do sredine zgrade, tamo gdje prolaz zakreće na desno i usred zgrade sačinjava Oktogon, iz kojega se ul azi u veliku dvoranu bankovne blagajne. Ljudi su stajali u redu, kao što se je u ratno vrieme stajalo pred prodavaonama aprovizacije. Svima se je na licu odražavao neki strah, svatko je strepio hoće li se još na vrieme dogurati do blagajne da spasi, ako se još što spasiti dade.

Gospodjica zakrenu u prolaz. Prolazila je pokraj dugoga reda ljudi i znatiželjno gledala, kao da bi htjela znati što čekaju. U redu su stajali gradjani čedno obučeni, seljaci iz bliže okolice, a najviše je bilo starijih žena. Neke su držale u ruci male knjižice, na kojima je bilo napisano: Uložna knjižica. Stražari su hodali uz taj red tamo i ovamo sa puškama na ramenima. Iz reda se nije čulo ni govora ni žamora, svi su stajali stisnutih zubi, a mnogi su protezali vrat i podizali se na nožnim prstima, kao da hoće vidjeti preko onih što stoje pred njima, da li se tamo sprieda pred ulazom u banku što miče. Tamo sprieda se je doista gibalo, jer su stražari i bankovni podvornici od vremena do vremena puštali kroz vrata u banku po četvoricu iz reda, a oni koji su neposredo iza tih sretnika stajali, pomicali su se napried za jedan korak. Nu to je išlo tako polagano, da se to na kraju repa, tamo kod Ilice, gdje su pridolazili uviek novi, nije gotovo ni opažalo. Gospodjica je stajala i gledala. Kraj nje se zaustavi jedan prolaznik, dosta star čovjek, po izgledu neki već dugo umirovljeni viši činovnik. I on je stajao i promatrao, kako ljudi u redu stoje i nogama od nestrpljivosti tapkaju. Gospodjicu svlada znatiželja, okrenu se k umirovljeniku i upita:

- Oprostite, gospodine, smijem li Vas pitati, što čekaju ovi ljudi?

Stari ju gospodin pogledao svojim vodenim očima, kao da se čudi, da ona ne zna o čemu se radi, malo strese glavom, licem mu prodje neki čudan smiešak, a onda odgovori:

- Eto i na nju je došao red... Tko bi to bio mogao nekada i pomisliti... hm, hm... izdržala je dosta dugo...

Stari je umirovljenik govorio više za sebe, a ne kao da odgovara na gospodjičino pitanje. Ona ga je gledala, lovila njegove rieči i silila se da ih shvati, nu nije mogla ništa razumjeti. Stari gospodin opet zakrenu glavom desno ilievo, kucnu nekoliko puta štapom o pod, a onda nastavi:

- Eto najstariji, najveći i najsigurniji naš novčani zavod, ode i on k vragu. Tko bi to bio mogao pomisliti. Naravno, kada je sve drugo propalo, nije ni on više mogao izdržati. Danas nema više nijedne jedine banke, sve su zatvorene. Liepo su nas uredili. Sve nam uništiše! Ubogi ljudi. To su sve mali ulagači i sigurno će izgubiti svoje uložke- završi umirovljenik, predje pogledom još jedanput preko dugog reda ljudi, kao da ih hoće prebrojiti, pogladi malo rukom svoj siedi brk, kimnu malo gospodjici glavom i ode polagano dalje.

Malo iza toga razli se kroz dugi i gusti red čekalaca žamor, koji su prekidali neki uplašeni upiti: - Što je, što se dogodilo?... vratovi se jače izpružiše, ljudi se počeše jače podizati na nožnim prstima, dok se za čas žamor ne pretvori u zaglušnu viku, koja se prolomi kroz dugi prolaz, kao bura kroz šumu u planini. Ulazna se vrata banke naglo zatvoriše željeznim kapcima, pred koja se postavi desetak naoružanih stražara, a jedan bankovni podvornik javi oštrim glasom sa prve stepenice ulaza, da banka uložaka više ne izplaćuje... Nastade gužva razočaranih ulagača, koji se uzkomešaše u prolazu kao mravi u mravinjaku.

Gospodjica izidje iz prolaza i zaputi se Ilicom. Nu već se nakon nekoliko koraka stvori pred njom Edmund Greif, koji je na sebi imao elegantno odielo i biele kožnate rukavice na rukama, kojima je na tankom kožnatom užetu vodio ogromnu psinu krvavih očiju, klempavih ušiju i dugačke dlake. Gospodjica htjede proći mimo njega, kao da ga ni ne vidi, nu on se postavi pred nju i nakloni se nacerena lica. Nije pomagalo ništa, što ga je gospodjica odbijala niti je koristilo, što mu nikad na sastanak nije došla, on se nije dao nikako smesti, nego je kao ćorav nasrtao na nju, gdjegod ju je susreo.

- Kuda, kuda, gospodjice, ako smijem znati? - upita Greif, duboko se nakloni i skinu duboko šešir.

- Šetam po ulicama - odgovori gospodjica nehajno, a kod toga ga nije ni pogledala, nego je promatrala psinu, koja je dahćala od vrućine i debljine te objesila dugačku jezičinu preko zubi.

- Onda ćete dozvoliti, da Vas malo pratim - požuri se reći Greif i odmah se postavi njoj s lieve strane.

Gospodjica nije mogla odbiti, jer je znala da to ne bi koristilo i da se on svejedno ne bi odliepio, pa ne reče ništa, nego podje napried. On podje uz nju i nastavi:

- Ali kakova je to ideja, gospodjice šetati po ulicama po toj vrućini. Sada se ide na Savu na kupanje, ili u Tuškanac, tamo u onaj debeli hlad. Ja ću Vas odpratiti tamo, vidjet ćete kako je tamo hladno i ugodno.
 
33. od 54
   
Evidentirano

Jedna ruka drugu pere
Marica
Administrator
*
Postova: 7768



« Odgovor #34 : Siječanj 14, 2016, 16:33:56 »


Išli su dalje. Greif je pripoviedao o svome cucku, o svome autu, o nekim svojim prijateljima, o zabavama i o nekim plesačicama. Ulagao je sve svoje sile glasovitog i na daleko poznatog zabavljača i udvarača krasnom spolu, da gospodjicu zabavi i oduševi, a gospodjica je slušala i neslušala, tu i tamo bi što primietila, a uglavnom postajkivala je pred dućanskim izlozima i u njih zavirivala.

Prošlo je nekoliko Greifovih znanaca i prijatelja, s kojima se je on pozdravljao, a svaki ga je značajno pogledao, kao da mu hoće čestitati na sigurnoj novojavanturi sa takvom ljepoticom, za kojom bi se svaki kad bi već prošao ogledao i svoje udivljenje izrazio. Greif je koracao kraj gospodjice ponosno i sviestan, da mu svi zavidjaju na toj novoj ribici, što ju je upecao, kako se je to u tim kavalirskim krugovima izražavalo.

Kad su prošli ugao Mesničke ulice i stigli do Frankopanske ulice, htjede Greif zakrenuti u prolaz, što vodi u Tuškanac, nu gospodjica zastade, jer toga prolaza nije poznavala. Nu za čas je vidjela, da kroz taj prolaz idu mnogi prolaznici, naročito mnogo djece sa loptama i drvenim lopaticama u ruci u pratnji odgojiteljica i dojkinja, pa joj se probudi znatiželja da vidi taj znameniti park, te i ona zakrenu u prolaz i za nekoliko se časaka nadjoše u Tuškancu. Tu se gospodjica odmah osvjedoči,da to nije nikakav park, kako to na topografskim kartama piše, nego prava pravcata šuma, koja se nalazi eto tu, tako reći u sredini grada. Izmedju Gornjeg Grada s desne strane i strmog visokog briega Josipovca s lieve strane, vodila je široka čista cesta kroz šumu debelih i starih b kava i hrasta. Nakon nekoliko stotina koraka zavijala je na lievo i penjala se na Josipovac kao uz pravi gorski lanac. U debeloj je sjeni bilo hladno kao u planini, a zeleno je lišće na drveću treperilo od lakoga strujanja svježega zraka, kao da šapuće neku tihu jedva čujnu molitvu. Sa malih puteljaka, što se vijugaju strminom desno ilievo od ceste, odzvanjali su veseli i tanki glasovi djece, koja su se po šumi igrala. Gospodjica stade i duboko udahnu:

- Baš je divno! - Ona si do toga časa doista nije mogla predstaviti, da usred grada može biti tako naravna iliepa šuma.

- Vidite, gospodjice, - reče zadovoljno Greif - Vi meni ništa ne vjerujete, a sada ste se mogli osvjedočiti da nisam onakov, kakvoga me Vi sigurno zamišljate. Vidite, kako ja znam dobro voditi. Oh, gospodjice, - i sklopi ruke pred prsima – dajte, da Vas vodim kroz čitav život! Vodi ću Vas uviek tamo gdje je najljepše, vodit ću Vas kroz čitav život kroz ovakve divne perivoje po sjeni i hladovini, ne ću ništa drugo raditi, nego ću vječno tražiti, da nadjem gdje će vam biti ljepše. Hoćete, gospodjice, zar ne, staviti ćete svoju bielu, mali ručicu u moje ruke, da Vas vodim, da Vas uviek imam kraj sebe, jer je to jedina moja želja, što ju još uobće imam, jer je to jedini cilj moga života?...

Gospodjica je slušala, nu nije čula, gledala je, nu nije vidjela Greifa, nego je u duhu gledala Dulibića, koji je toga časa čamio tamo daleko u zatvoru, dok ona stoji u ovom divnom zelenilu, pokraj toga smiešnog i njoj odvratnoga čovjeka. Oči joj bljesnuše, a kraj usana zatitra ona značajna crta. Budući da nije odgovarala nego zaneseno gledala daleko u guste zelene krošnje drveća, kroz koje su tu i tamo padale na zemlju malene zlatne sunčane pločice, mislio je Greif da su njegove rieči konačno djelovale na nju i da se je zaniela za čarima, koje joj je dočaravao, pa nastavi dalje još bljutavije i nasrtljivije:

- Gospodjice, zlatna gospodjice, nitko Vas na ovome svietu ne može i ne zna voliti i ljubiti kao ja. Sve ću svoje bogatstvo staviti pred vaše noge, sve će biti vaše, samo uslišajte moju molbu i podjite sa mnom. Idemo kuda hoćete, kuda želite, ja ću Vas na svojim rukama nositi, vozit ću Vas u svom liepom autu, veselit ćemo se i uživati, jer za Vas su život, užitak i veselje da ih provadjate uz ovakovog čovjeka kao što sam ja, koji Vas voli i obožava, a ne da sjedite tamo u poslovnici nekoga Donnera i da se onda negdje udate za nekoga činovničića ili njegova poslovodju, koji prevrće sirove kravlje kože. Ne, to ja nikada, nikada ne ću dozvoliti! Te vaše liepe ručice nisu stvorene, da grle kogagod, ta vaša mala liepa usta ne smiju cjelivati nikoga drugoga do li mene. Oh podjite sa mnom, odmah sada, jer bez Vas ne mogu živjeti...

Greif, prokušani udvarač, zaveo je sa takvim i sličnim bljutavštinama već mnogu neizkusnu djevojku iz tako–zvanih širokih slojeva, raznih namještenica iz privatnih i javnih ureda, pa je vjerovao, da će djelovati i na gospodjicu, jer ju je držao malom neznatnom namještenicom, kojoj njegov auto, novac, konfuzne njegove rieči i obećanje o putovanjima i uživanjima mogu zavrtiti mozgom. Kada je gospodjici već bilo dosta uvreda iz usta toga gospodskog majmuna, uzkipi u njoj, oči joj bljesnuše, ruke zadrhtaše i pesti se zgrčiše, pogleda ga biesno i protisnu kroz stisnute zube:

- Bezobraznik! Ne usudite mi se više nikada približiti! - Okrenu se naglo i ode brzim korakom.

Greif je očekivao sve prije negoli to i osta otvorenih usta i izbuljenih očiju. Kada je gospodjica zamakla prema Josipovcu, ogleda se Greif oko sebe i opazi dvie dojkinje, koje su nedaleko prolazile sa hrpom dječice, koje su ga gledale i savijale se od smieha pred onim, što mu se je dogodilo. Greif stisnu čvrsto obim rukama pasje uže i reče biesno poluglasno:

- Neka, bezobrazna djevojko, upamtit ćeš ti mene, - a zatim se okrenu sav crven u licu i ode žurnim korakom natrag u grad. Takovo što još mu se u životu nije dogodilo. Njemu, Edmundu Greifu, na daleko i široko poznatome osvajaču ženskih srdaca, njemu, za kojim su uzdisale tolike i tolike udate i neudate žene, koje su sretne, da im se on samo malo nasmieši, njemu, koji je naučio sa takvom hladnoćom osvajati jednu tvrdjavu za drugom, njemu, jednom od najuglednijih, najbogatijih i najljepših kavalira, da mu jedna nekakva činovnica dobaci u lice, da je bezobraznik. To je ipak nečuveno. Nečuveno i strašno, jer što će reći njegovi prijatelji, koji već svi znadu, da si je preduzeo da će ju osvojiti i pred kojima se je zakleo, da će ona biti njegova već za nekoliko dana. Što će reći oni, kada vide da se on više ne može k njoj ni približiti? Izsmijehivat će ga, a toga on ne može podnieti.

- Treba da te drzovite pisarice odmah nestane iz Zagreba - zakleo se Edmund Greif u sebi.

U toj srditosti nije ni opazio kako je brzo išao. Za čas je prošao cielu donju Ilicu i za čas je stigao na Jelačićev trg, a onda zakrenu u vrtnu restauraciju Gradskoga Podruma, da svoj bies ublaži sa čašom svježe pive. U uglu vrta sjedio je sam za jednim stolom policajni komesar Jevren Čevapović i hladio se mrzlom pivom. Greif je bio s njime poznat. Upoznali su se negdje u jednom otmjenom družtvu i od tada su već mnogu noć zajedno probančili. Dakako, kavalirska narav bogatoga Greifa nije nikada mogla dopustiti, da državni činovnik od svojih malih dohodaka plaća potrošak, pa je stoga revni čuvar javne sigurnosti rado tražio Greifovo družtvo. Stoga mu se i sada, čim je opazio da Greif dolazi, razvedrilice, naglo izpi pivu, koja je pred njim stajala, naruči odmah drugu i zovnu Greifa, koji je dotle tražio stol u boljoj sjeni, te ga nije ni opazio. Nu kada je čuo povik i prepoznao Čevapovićev glas požuri se k njemu i sjede za njegov stol.

- Kako to, gospodin Greif, zar niste na Savi na kupanju? - upita Čevapović i izpi do kapi novu čašu pive, koju mu je konobar baš donio, da bude mogao ići uzporedo sa Greifom, koji je takodjer toga časa pivu naručio.

- Ne, nisam danas išao - odgovori nehajno Greif - ne izplati se. Nema tamo ništa više vriednoga, sve samo već obrano voće. Pred nekoliko dana bilo je još nekoliko boljih ptica; bile su dvie sestre, neke Vera i Dora, te neka slovenska mamica, nu sve tri su odletile u Sloveniju u gore na ljetovanje. Ono što je na Savi ostalo, ne privlače me.

- Da, da, to Vi tako govorite, vama je mozgom zavrtila ona liepa Bečanka, što se već nekoliko tjedana nalazi ovdje - reče sa zlobnim podsmiehom Čevapović. - Kažu, da ste joj po čitave dane za petama. Neki dapače tvrde zlobno, da nemate baš osobitoga uspjeha, makar ste se zakleli da će ona za nekoliko dana izgarati u vašem naručju.

Greif pozeleni od jada, kada je čuo, da se već sumnja u njegov uspjeh i pomisli, što će se istom onda govoriti, kada se sazna da je izgubio svaku nadu. Trebalo je spasiti svoj dobar glas, pa odmahnu rukom i reče nehajno:

- Ah, to je bilo rečeno u šali, nu ona me ne zanima, niti me je ikada ozbiljno zanimala. Mora se doduše reći, da je vanredno liepa, nu ima na njoj nešto drugo, što bi možda moralo više zanimati Vas, negoli mene. Kada je to izrekao prinese čašu k ustima i dobro potegnu, zadovoljan što mu je u času pala na um jedna divna misao, koju je na tako vješt način počeo već izvadjati.

- Ha, ha, ha, - nasmija se Čevapović - zadržite je Vi sami za sebe. Ja se ne upuštam u osvajanje tako tvrdih tvrdjava. To je najjednostavnije. Kada je ne možete osvojiti, onda je prepuštate drugome. Ha, ha, ha!

Greif je vidio, da ga Čevapović nije razumio, pa nastavi:

- Nisam ja tako mislio. Htio sam samo reći, da je ona za mene previše pogibeljna, a ta njezina pogibeljnost mogla bi biti za Vas privlačila.

- Što hoćete time reći? - upita komesar i malo se uozbilji.

- Mislim reći da je špijonka- odgovori Greif, a onda se malo zamisli, kao da u mislima sabire sav svoj obtužbeni material proti njoj i nastavi:

- U prvom redu ona je vanredna ljepotica, a Vi ćete kao izkusan i znameniti kriminalist dozvoliti, da se za špijonke uviek upotrebljuju samo žene osobite ljepote...

- Ah, stara pripoviest, - upade Čevapović - kada bi sve ljepotice bile špijonke, tko bi državama nadavao toliko novaca, koliko bi ga one potrošile.

- Čekajte malo - nastavi Greif ne dajući se smesti.

- Ima još nešto drugo. Vi ste je već sigurno vidjeli. Pa zar ona Vama izgleda kao obična tipkačica neke tvrdke sirove kože? Zar niste opazili po njezinim kretnjama i manirama, da to mora biti neka dama iz visokog družtva, ili je barem specialno za takovo ponašanje izobražena u špijonskoj školi? Od kuda bi jedna obična tipkačica došla do takvog ponašanja?

Čevapović je počeo slušati sa sve većim zanimanjem Greifovo izlaganje, a ovaj nastavi dalje:

- Ali ima i još nešto dalje. Ta je dama Bečanka i tvrdi, da ne zna ni rieči hrvatski, a kad tamo neki dan su je čuli, kako kod klaonice razgovara sa jednom seljankom. Dakle, što velite na to?

- Nu ima još nešto. Ja sam je vidio sam svojim očima u družtvu studenata i drugih sumnjivih tipova, koji su vama sigurno poznati kao protudržavni elementi, hrvatski revolucionari i teroristi.

- Boga mi, Greif, Vi ćete biti još znameniti detektiv! - uzkliknu Čevapović napola u šali, a napola ozbiljno iznenadjen Greifovim opažanjima, koja se i njemu samome toga časa pričiniše zanimljivim i temeljitim.

Greif se je zadovoljno i pobjedonosno smieškao, ali je zatajio, da je u posljednje vrieme pročitao sve one romane o liepim špijonkama, koji su poslije rata poplavile cieli sviet, i da se većina njegovih razloga sumnje nalazi u ovim romanima primienjenih na svaku od tih junakinja. Da je gospodjica na sajmištu kraj klaonice govorila hrvatski, čuo je u Donnerovoj poslovnici, kada je jedanput došao tamo tražiti je. Netko je od namještenika čuo onaj razgovor kod klaonice, pa je to u poslovnici pripoviedao drugim namještenicima baš u času, kada je Greif u poslovnici bio.

Čevapović se je malo zamislio, a onda je izvadio iz džepa notes i u njega nešto zabilježio.

- Eto, to Vam je pripoviest o onoj liepoj plavoj gospodjici, - reče opet Greif - i sada razumijete, zašto biste na njoj mogli imati više interesa Vi, negoli ja. Za mene bi to mogla biti pogibeljna stvar.

- Slušajte, gospodine Greif - reče ozbiljno Čevapović, u kome se je toga časa probudila policajna duša i velika briga za državu, - Vi ste poznat kao dobar i lojalan državljanin. Vi biste mogli, a to tako reći i Vaša je dužnost, pružiti državi u ovoj stvari jednu veliku uslugu. Naravno državi i nikome drugome. Eto vidite, Vi ste s tom ženskom poznati, a čini se da joj niste ni antipatični. Vi biste trebali baš njoj nastaviti udvarati i bez obzira na svoj uspjeh, nego u interesu države. Vi biste trebali neprestano biti u njezinom družtvu, nadzirati je, dobro paziti s kim se sastaje i kuda se kreće, i to sve meni točno javljati. Je li tako, gospodin Greif? Tako će država doći do svih njezinih tajnih niti i jednoga će dana doći u ruke pravde ne samo ona, nego sigurno i veliki broj drugih za državu pogibeljnih individua. Još nešto, gospodin Greif! U interesu je države, u njezinom životnom interesu, da Vi od ovoga časa nikada više pred nikim ne izrazite ni najmanje sumnje proti toj gospodjici, jer bi to moglo sve pokvariti, i država bi pretrpila ogromnu štetu.
 
34. od 54
   
Evidentirano

Jedna ruka drugu pere
Marica
Administrator
*
Postova: 7768



« Odgovor #35 : Siječanj 14, 2016, 16:35:25 »


Čevapović je već bio skovao plan, kako će on sam bez pomoći i jednog drugog kolege odkriti tu opasnu špijonku i Bog zna koliko drugih protudržavnih elemenata, te će se tako on pokazati silno zaslužnim za državu i on će sam dobiti orden i postići dobro promaknuće, a možda postati i šef redarstva. Radi toga ne smije Greif nikome ništa, reći, radi toga ne smije nitko drugi, osim njega, ništa o tome znati.

Greifu se nije nikako svidio Čevapovićev priedlog, da on u ime svoje državljanske lojalnosti i dalje udvara plavoj gospodjici nakon onoga što je danas doživio, a nije držao ni za moguće, da će ga ona ikada više u svoju blizinu pustiti. Da pokuša još jedanput? Ako ne ide drugačije, učinit će i to, nu prije toga pokuša još Čevapovića nagovoriti, da on taj posao obavi nekako i bez njega, pa reče:

- Malo je težko, da se ja i dalje s njom upuštam. Tko zna, moglo bi biti i pogibeljno. Nije izključeno, da njezini pomagači što opaze, pa bih ja kod toga mogao i loše proći - pri tom se doista pobojao, da bi mogao što izvući, kao da je i sam bio uvjeren o istinitosti svoje obtužbe, a onda nastavi:

- Zar ne bi bilo bolje, da Vi nju odmah strpate u zatvor?

- To ne bi ništa vriedilo, - odgovori Čevapović - jer bismo tako imali u rukama samo nju, a ne bismo i mali njezinih pomagača niti dobro sakupljenog obtužbenoga materiala. - Uistinu pak mislio je Čevapović, da se bez dobre podvale ne postiže tako lako orden i promaknuće.

- Kako znate, - reče malo zlovoljno Greif - ja ću Vam sa svoje strane učiniti svaku uslugu, koliko god budem mogao. I menije, kao dobrome i vjernome državljaninu ove naše ujedinjene i moćne Kraljevine stalo do toga, da se ti protudržavni zločinci, koji su toliki mah oteli u Hrvatskoj, već jedanput unište. - Uistinu je u sebi sa zadovoljstvom mislio, kako je glavno, da se dobro osveti toj drzovitoj djevojci, koja ga je tako uvriedila u njegovom ponosu, da je zatvore ili odtjeraju, da tako njegovi prijatelji ne budu imali prilike, da mu se smiju i izrugavaju radi neuspjeha.

Čevapović mu je dao još neke upute, a onda Greif plati za obojicu popitu pivu i otidjoše skupa iz restauracije. Konobar, koji je cielo vrieme njihova razgovora stajao dosta blizu, pozdravi ih sa nekoliko dubokih naklona, pobra sa stola čaše promrlja nešto, što je zvučilo kao: - lopovi!


Gospodjica se je, nakon što je ostavila Greifa, uzpela jednom krivuljastom stazom na Josipovac, te se dugo šetala po tome glasovitom perivoju i promatrala krasne vile, koje su se oko njega nanizale. Oko jednog sata poslije podne stigla je kući. Čim je unišla u predsoblje, začuje glasan i očajan plač. Uplaši se, potrča preko predsoblja i upita Janicu, koja je stajala pred kuhinjom:

- Što se je dogodilo? Tko plače?

Janica joj reče, da plače stara Donnerica, no nije joj znala reći zašto, i gospodjica je istom kasnije saznala, što se je dogodilo.

Stara je Donnerica kroz deset godina potajno i bez muževa znanja sakupljala svaki krajcer, do koga je došla, po kadkada očistila i koji mužev džep, kako to obično dobre i štedišne žene kraj razsipnih muževa čine, a novac je ulagala u Prvu Hrvatsku Štedionicu kao neku pričuvu za stare dane za Sidin miraz. A svota je bila već prilično narasla. Danas, kada je Donnerica čula, da je nakon svih ostalih banaka zatvorila blagajnu i ta banka, u kojoj su ležali njezini težko skucani krajceri, pala je u nesviest, a kada je došla natrag k sviesti, nije prestala plakati. Uboga je žena plakala, što njezina Sida ne će imati miraza za udaju.

XVI.

Ruža je jednoga dana htjela hitno govoriti sa plavom gospodjicom, nu nije ona k njoj dolazila već par dana, pa je bila i malo uznemirena. Napisa brzo malo pisamce, nu ne da ga pošalje poštom, jer se listovi, za koje se ne želi da dodju u nepozvane ruke, već nekoliko godina tako ne šalju, nego ga metnu u svoju ručnu torbicu, izidje na ulicu i uputi se Mesničkom ulicom do ugla Frankopanske ulice, gdje je obično stajao stari služnik Šauk, koji je uviek svaku povjerenu mu misiju vjerno izvršavao. Ruža podje pokraj služnika, pogleda ga značajno i zadje u široku kućnu vežu, prve od kuće od ugla. Šauk je razumio njezin pogled i za nekoliko časaka unidje i on u istu vežu, a da bolje odvrati pozornost, išao je lieno i zievao. Kada mu je Ruža predala pisamce i dobro raztumačila sve što je on trebao izvršiti, kimnuo je malo glavom, a oči mu se malo zasjaše, kao da je htio reći: - Za stvar i u vatru!

Gospodjica nije zadnjih dana dolazila k Ruži, jer je opazila, da se za njom vuče uviek neki čovjek, kao da je njezina sjena. Htjela se je prije dobro osvjedočiti, da li je to jedan od tolikih bezposlenih ljudi, koji se svagdje u svietu bave gotovo izključivo time, da sliede liepe žene kao da im je to životna zadaća, ili se tu radi o nečemu drugome. I skoro je stekla uvjerenje, da se ne radi o prvome slučaju, jer se je ta sjena šuljala oko nje previše oprezno, a da bi se moglo držati, da se radi tek o običnome trkaču za ženskim suknjama. Držala je stoga da nije upitno ići k Ruži, da ne bi nju i njezinu obitelj izložila kakvoj neprilici.

Oko pola pet poslije podne našao je služni k gospodjici u Donnerovoj poslovnici. Predao joj je list i ostao stajati pred njom, kao da čeka odgovor . Gospodjica se ne malo začudi kada je list pročitala. Ruža joj je pisala, da želi s njome hitno govoriti nu neka ne dodje k njoj kući nego da će se sastati na jednom drugom mjestu.

- Dakle i oni su opazili, da sam sliedjena - pomisli i nastavi dalje čitati. U pismu je opisan bio točno način, kako će se sastati. Ona potrga list i uništi ga, te pogleda služnika. Služnik se malo osmjehnu, kimnu glavom i izidje. Nekoliko časaka iza njega i ona. Pogleda po trgu i opazi služnika na uglu ulice, što vodi prema Jurišićevoj ulici kako stoji i u ruci drži malu novčarku kao da broji novce, kako to služnici obično naulici rade. Kada mu se je primakla na nekoliko koraka, podje on napried, a da je nije ni pogledao, i ona ode za njim. Opazila je, da se je već na ulici stvorila ona sjena, koja je neprestano prati i malo se uznemiri. Išli su dugo, a kada su nakon dvadesetak časaka stigli na trg Ladislava Pejačevića, ustavi se služnik pred jednim izlogom i jako se nakašlja. Gospodjica prodje mimo njega i zamače u prvu kućnu vežu, što je do izloga stajala. Kada je unutra unišla okrenu se, pogleda na ulicu i opazi na suprotnom pločniku onoga čovjeka, što ju je sliedio, kako gleda naokolo uzrujano, jer očito nije opazio kada je ona u vežu unišla. Kada je stupila u dvorište, pristupi k njoj Ruža i povede je kroz jedan vrt u još jedno drugo dvorište, a onda opet kroz još jedan vrt u još jedno dvorište i za nekoliko časaka nadjoše se u Medulićevoj ulici, predjoše preko nje, unidjoše opet u jednu kućnu vežu, predjoše preko dvorišta i unidjoše u jednu stolarsku radionu koja se je nalazila u jednoj dvorištnoj zgradi. U radioni nije bilo nikoga. Ruža pokuca tri put a na vrata koja se skoro otvoriše, a i za njih se pokaza u malom tamnom hodniku jedna mlada žena, koja ih pusti u nutra i odmah ih zatim uvede u prostranu i ugodnu sobu sa dva prozora, ne na dvorište, nego prema vrtu koji je ležao i za kuće. U sobi je mlad čovjek bio, kestenjave kose i oštrih crta lica. Ruža se je pozdravila s njime i sa ženom, predstavila im gospodjicu i sve četvero sjedoše za stol. Čovjek izvadi iz jedne knjige što je ležala na stolu, jednu fotografiju, pruži je plavoj gospodjici i upita potiho:

- Gospodjica, poznajete li ovu osobu?

Gospodjica uze sliku u ruku, pogleda je, raztvori sa začudjenjem oči i usta, nu nije mogla odmah smoći daha, i osta dalje gledajući u sliku. Čovjek upita opet:

- Jeli to ona osoba, koja Vas već nekoliko dana neprestano prati?

- Jest , - smože gospodjica odgovor, a u fotografiji je doista prepoznala onu sjenu, što je neprestano prati.

- Dobro - reče čovjek - uze sliku i spremi je natrag u knjigu, a onda se obra i k Ruži i nastavi:

- To je vrlo opasni konfident, nu nije službeni agent policije. Vidi se, da u ovome slučaju radi samo za komesara Čevapovića. To znači, da Čevapović nije još nikome na policiji stvari povjerio, nego je vodi o sam na svoj u ruku, da mu ne bi tko drugi oteo slavu. Konobar to nije mogao dobro razabrat i iz njegova razgovora sa Greifom, nu sada je jasno da policija kao takova ne zna o tome još ništa. Nu svejedno treba biti na velikom oprezu. Mi ćemo medjutim svoje učiniti.

Gospodjica je gledala začudjeno, nu nije shvaćala što u to ulazi Greif. Zar neka njegova osveta? Ruža je pogadjala njezine misli i reče joj:

- Malo ću vam kasnije sve razjasniti  - a onda se obrati k čovjeku i njegovoj ženi te reče:

- U nedjelju ćemo se vidjeti u Mariji Bistrici. Ove će godine biti naročito mnogo svieta.

- Moja će žena ići u subot u navečer pješice sa hodočastnicima, - odgovori čovjek - nu ja ću ići u nedjelju ujutro sa vlakom, jer u subotu navečer imam još važnoga posla.

- Mi ćemo i i autom, što nam ga je stavio na razpolaganje Ribić, jer će njegova obitelj ići istom sliedeće nedjelje - reče Ruža, a onda se okrenu gospodjici i reče:

- I Vi ćete gospodjice s nama.

Gospodjica nije znala o čemu se zapravo radi, već je mislila, da se ide na neki izlet i odgovor i:

- Hoću, vrlo rado.

- Nu ne s nama u istim kolima - reče opet Ruža, jer to ne bi bilo zgodno. Ići ćete sa jednom drugom obitelji i bit će vam liepo. Ja sam to već uredila. Bit će vam liepo.

Nakon još kratkog razgovora sa mladom ženom, izidje najprije Ruža, nakon što su se još dogovorile, da će u nedjelju rano ujutro doći po gospodjicu auto, a onda četvrt sata iza nje oprosti se i gospodjica te i ona izidje. Sliedećih je dana gospodjica čekala sa nekom radošću nedjelju, veseleći se izletu koj i će, kako je Ruža rekla, trajati čitav dan.

Sve te godine u mjesecu kolovozu idu iz ciele Hrvatske hodočastnici na prošenje u malo zagorsko selo Mariju Bistricu, što se je savilo tamo iza Zagrebačke Gore, i usred koga se na brežuljku uzvisuje biela zavjet na crkva Majke Božje Bistričke. Pobožni narod iz svih župa iz ciele Gornje Hrvatske grne da poklekne pred slikom Majke sviju majka, i da se uteče Njezinoj velikoj i moćnoj zaštiti. To je stara tradicija, za koju nitko ne zna kada je počela, a sigurno neće prestati dok god bude pobožna naroda, koji tražilieka ranama svoje duše u molitvi, vječnoj utjehi ljudskog srdca, kojega ona tješi ilieči uviek, pa i onda kada zataji sve drugo, što mu ovaj sviet za utjehu pružiti može.

Još prije nekoliko godina dolazio je k Majci Božjoj Bistričkoj tek pobožni narod iz Gornje, uže Hrvatske, jer velikih prošteništa majke Božje ima i u ostalim krajevima, pa narod iz svakoga kraja nosi svoja srdca pred Njezin oltar u svome kraju, gdje mu je bliže. Nu zadnjih je nekoliko godina dobilo ovo proštenje još jedno značenje, kao obće utočište jedne obće velike boli što jednako tišti srdca svakoga Hrvata i u cieloj hrvatskoj domovini. I sada narod u toj zajedničkoj boli, prožet i vodjen istom željom, žudeći da se ona izpuni, dolazi iz svih krajeva, da tu bol svoju prostre pred Njezine noge, pred Nju, u koju vjeruje, pod čije se okrilje stavlja, kojoj se moli i kojoj jedinoj na koljenima pjeva Njezinu himnu: ''Rajska djevo, Kraljice Hrvata".

U nedjelju u sedam sati ujutro čekao je auto gospodjicu pred stanom na Trgu N. Kada je sišla, mahnu joj veselo i prijazno rukom iz auta jedna žena, koja je duboko u kožnatom sjedalu sjedila, i pomače se malo dalje na kraj da joj kraj sebe napravi malo više mjesta. Na malim su sjedilima sjedila dva dječaka izmedju trinaest i petnaest godina, a sprieda uz vozača čovjeka plave kose i oštro podrezanih brkova, koji je odmah skočio iz auta, sam otvorio vrata i pomogao gospodjici unići. Ona je u prvi čas bila malo u neprilici, kada je sjela u auto sa sasvim nepoznatim osobama, nu način na koji su je dočekali i primili, djelovao je tako, da se je za čas osjećala, kao da je član njihove obitelji.

Auto je išao srednjom brzinom kroz Vlašku ulicu i Maksimirsku cestu, a kada je stigao u Maksimir, pojuri brže cestom, što je vodila kroz plodne ravnice prema Sesvetama. Poslije Sesveta zakrenu na lievo užom cestom i nakon nekog vremena poče se penjati prema Lažima i prestizavati slabije automobile, kočije i lagana otvorena kola, kojih se je na stotine uzpinjalo strmom cestom i zavojima, a sva su bila puna žena, djece i mužkaraca, što su svi išli k istom cilju kao i obitelj s kojom se je vozila gospodjica. Otac obitelji, što je sjedio sprieda sa vozačem, pozdravljao se je malo ne sa svima, a i gospodja je mnogima domahivala rukom i razgovarala sa gospodjicom govoreći glasno, jer je vjetar odnosio glas.
 
35. od 54
   
Evidentirano

Jedna ruka drugu pere
Marica
Administrator
*
Postova: 7768



« Odgovor #36 : Siječanj 14, 2016, 16:36:03 »


Oko osam sati bili su na vrhu Lazi, odakle je pukao vidik daleko po Zagorju. Gospodjici je sjalo lice od užitka i zadovoljstva. Tamo dolje nizko prostirala se je ravnica, i zprepletena malim okruglim brežuljcima u divnom zelenilu i obasjana još jutarnjim suncem. Krasna slika Hrvatskoga Zagorja, domovine pjesme, vina i djece, koja se tu radjaju i rastu kao šljive poslije kiše. A tamo na jednoj uzvisini bielila se je na sunčanom bljesku biela crkva Majke Božje Bistričke.

Čim je auto dalje odmicao, tim je cesta bila zakrčenija, kola i automobili su se nanizali gotovo jedni za drugim, a njima su se uklanjale ciele grupe ljudi , što su išli pješice. Kada su stigli do sela Marije Bistrice, nije auto više mogao napried. Cesta je podpuno zakrčena bila ogromnim množtvom svieta, koje se je talasalo kao velika rieka pred svojim ušćem. U taj su čas dolazili u povorci sa kolodvora Zlatar Bistrica i oni hodočastnici koj i su ujutro u pet sat i otišli iz Zagreba s vlakom. Ogromno množtvo svieta, koje se je sa dolazkom zagrebačkih hodočastnika još i povećal, valjalo se je prema trgu, na kojemu se je postrojavala povorka. A postrojavala se je tiho, gotovo bez rieči bez napisanoga redoslieda i bez redatelja. Od tisuća i tisuća ljudi, žena, djevojaka, mladića i djece, svatko je našao svoje mjesto, svatko je stao u skladni red, kao da to mjesto dobro poznaje i kao da na njemu stoji svaki dan.

Na tornju su zvonila zvona, a iz crkve su počeli izlaziti svećenici, dva i dva u redu sa gorućim sviećama u rukama. Stupali su za propelom, a iza njih je išlo šest svećenika u težkom svečanom pozlaćenom ornatu. Čim su se svećenici postavili na čelo povorke, ono nepregledno množtvo povadi iz džepova i ručnih torbica male medaljice sa slikom Majke Božje Bistričke, koje su bile pričvršćene na hrvatskoj narodnoj trobojnoj vrbci, i za čas se na grudima sviju žena i mužkaraca, starih i mladih, zašareniše žive boje trobojke, a na licima se odrazi veselje, kao da su svi jedva čekali taj čas, i kao da su svi, oni iz bliza i iz daleka, došli ovamo samo zato, da na jedan čas pod zaštitom Njezinom, pod zaštitom svoje zaštitnice, mogu na svoje grudi pričvrstiti uz Njezin lik i svoju narodnu trobojku. Mnoge se oči orosiše suzama, kroz koje vidješe, kako se uz cest u iza ograda, po vrtovima i dvorištima podmuk o svjetlucaju stotine žandarskih bodeža.

I povorka krenu, zaokruži trgom i podje na kraj sela, da se odonuda opet povrati natrag u crkvu. Zabruji molitvom svećenika, što su išli pred povorkom, a iz tisuće grla zaori skladna, otegnut a i veličanstvena pjesma: "Rajska Djevo, Kraljice Hrvata...".

Plava je gospodjica stajala na kraju trga s gospodjom, s kojom se je dovezla i koja ju je držala izpod ruke, te je gledala kroz suze, a lice joj je sjalo kao da je obasjano prvim tracima jutarnjega sunca, koj i se još jedva pomaljahu s iztočnoga neba. Gospodja ju je promatrala sa zanimanjem, a onda je privuče bli e k sebi i reče:

- Nas dvie ne ćemo i ći u povorku, nego ćemo ostat i na rubu ceste, da povorku budemo mogli promatrati u čitavoj njezinoj cjelini, kada se bude natrag vraćala, onda ćemo otići u crkvu. - Njezin muž i dječaci svrstali su se u povorku medju zagrebačke hodočastnike, nu prije toga su pričvrstili na
njezina prsa i na prsa gospodjice male medaljice sa hrvatskom t robojkom.

Kada se je povorka vraćala, stajale su pokraj ceste u sjenijednoga stabla i promatrale je. Odmah iza svećenika išla je grupa šestinskih seljaka i seljakinja. Seljaci su stupali u svojim svietlim visokim čizmama i crvenim čermama, a za njima seljakinje u bielim kratkim opravama od bielog domaćega platna sa crvenim prslucima i crvenim rubcima na glavi izgledale su kao figure od bieloga šećera, što se vidjaju u izlozima slasticama. Onda je išla grupa slavonskih hodočastnika, mužkarci u širokim bielim hlačama i plavim prsl cima, a žene i djevojke u dugačkim bielim haljinama, stegnutim na prsima malim prslucima, a svaka je imal a oko vrata niz velikih zlatnih dukata. Onda su stupali Dalmatinci sa velikim srebrnim tokom na grudima, a u rukama su držali male crvene kapice, pa Ličani sa kožnatim čemerima oko pasa; Bošnjaci i Hercegovci u svojim odielima orientalnoga kroja i sa tamnim fesovima, zatim Zagorci, Podravci, Posavci, Sriemci, Moslavci, Primorci i Medjimurci, svi u svojim pokrajinskim narodnim nošnjama, koje su činile skladnu sliku, kao da ju je naslikala vješta umjetnička ruka. Konačno su na koncu povorke išli zagrebački hodočastnici u gradjanskim odielima.

Gospodja je plavoj gospodjici tumačila za svaku grupu iz kojega je kraja, te joj opisivala i izticala njihove naročite značajke. Kada je povorka prošla, pošle su za njom te se nadjoše pod triemovima, što su sagradjeni oko ciele crkve i izslikani raznim zgodama, u kojima je Ona, uzdanica i pomoćnica sviju, koji se na nju obraćaju, čudom spašavala i izbavljala. U jednom je triemu naslikana ladja na uzburkanom i pobješnjelom moru. Mornari kojima je bura potrgala jedra, u smrtnoj su opasnosti, kleče na koljenima i mole. Ukazujese Ona i spašava ih. U drugom triemu Njezin modri i zlatnim zrakama obasjanilik vodi iz krvave bitke ranjenoga vojnika i spašava ga. U trećem se je nadvila Svojim svetačkim licem nad kolievku nejakoga djeteta u kući što ju proždire plamen požara, a djetešce se smieši i pruža prema Nj j svoje male ručice. Požar je uništio cielu kuću, sve osim sobe i kolievke u kojoj je ležalo djetešce. U četvrtom, petom. . . desetom i svim ostalim triemovima Ona, spasiteljica i zaštitnica, spašava i zaštićuje, tješi i bodri ožalošćene, jer je i kroz Njezino srdce jedanput prošao mač od sedam žalosti.

Dvorište je oko crkve puno, triemovi su puni, crkva je puna. Pred žrtvenikom se uzdiže miris tamjana, zvona skladno zvone, tisuće vjernika kleče na koljenima pred Njezinim likom, a pod visokim crkvenim svodom odjekuje pjesma: - "Rajska Djevo, Kraljice Hrvata...".

Plava je gospodjica prošla s gospodjom izpod triemova, gledale su slike, a onda se protiskaše u crkvu na pokraj na vrata blizu oltara. Pobožno čuvstvo, koje je vladalo tisućama srdaca, obuze i nju; kleknu i upravi oči u sliku, š o se je u zlatnom okviru nadvisivala nad Božjim žrtvenikom. Gledala je dugo, dugo u Njezine blage crte lica i u oči , što siplju svoj blagoslov na glave vjernih, i u djetešce što ga drži u naručju i svima ga pokazuje kao da veli: - Za vaš spas, za vašu sreću žrtvovat će se On, moj sin, za odkup vaš umriet će na križu strašnih muka. Gospodjica je klečala, usne su joj šaptale i podrhtavale. . . molila je Nju, Majku sviju majka, neka dozvoli i njoj siroti djevojci, da se i o na žrtvuje, da i ona umre u mukama za spas onih, koji trpe, jer zna, jer vidi, da je njihova bol velika. . .

U predvečerje se je sviet počeo razilaziti. Svrstavale su se pojedine grupe, da se vrate natrag svojim domovima. Obitelj s kojima je bila plava gospodjica, sjedila je u vrtu jedne gostione i spremala se na odlazak. S njima su bili Ruža i njezina obitelj. Odluči še, da se odvezu na kolodvor, da izprate Ružinu braću i sestru, koji se vraćaju vlakom s ostalim hodočastnicima, a onda će se povratiti u Zagreb ne istim putem preko Laza, kojim su došli, nego preko Stubice, da gospodjica vidi onaj dio zelenoga Zagorja. Provezoše se kroz mala sela, što su se nizala pokraj ceste, a u kojima su seoske kućice stajale kao jata ptica, koje su na zemlju pale. Na kolodvor su stigli prije nego hodočastnici koji su išli u povorkama. Izidjoše iz kola i postaviše se kraj zida kolodvorske zgrade. Gospodjica je opazila, da se iza kolodvorskog skladišta neštosvjetl ca, nu nije mogla razabrati što bi to moglo biti. Kraj kolodvora stajalo je tridesetak žandara divljačkog i zgleda.

Grupe su se primicale. Jedna je grupa starih žena glasno molila, a jedna grupa slavonskih djevojaka pjevala. Zagrebački hodočastnici su išli napried. Kada su stigli pred kolodvor, napuni se cieli prostor množtvom naroda. Gospodjica je stajala nedaleko ulaznih vrata, a neposredno uz nju stajao je petnaest godišnji Ivica, sin roditelja s kojima je ona došla. Nekoliko koraka dalje od njih stajala je Ruža sa Ivičinim roditeljima i mladjim njegovim bratom.

Odjedanput proreza zrakom oštar zvižduk, na koji znak onih tridesetak žandara, što su stajali kraj kolodvora, i još njih dvadesetak, što izkočiše iza kolodvorskog skladišta, navališe biesom i uz divljačku viku na hodočastnike, te im počeše s prsiju trgati trobojke i nemilosrdno udarati kundacima po ljudima, ženama, starcima i djeci. Nasta vriska žena i djece pomiešane sa žandarskim kletvama. U taj čas dotrči pred gospodjicu žandar, pograbi je jednom rukom za prsa, da joj otegne trobojnicu, a drugom rukom istodobno udari s puščanim kundakom Ivicu, petnaest godišnjeg dječaka po lubanji. Dječak se zanjiha, a krv mu obli čelo i lice. Gospodjica se okrenu, da ga prihvati i zaštiti svojim tielom, nu u taj čas osjeti strašan udarac u pleća. Smrkne joj se pred očima i složi se na zemlju bez sviesti skupa s dječakom koji je takodjer pao u nesviest.

Kada se je osviestila, nalazila se je u samovozu pokraj dječaka, koji je zamotane glave i blieda lica ležao naslonjen na materino krilo. Pokraj kola su pronieli jednoga seljaka, što mu je žandar probio bodežom prsa. . .

Kada se je plava gospodjica sliedećega jutra probudila, osjećala je težki umor u cielom tielu i tražila je uzrok toj umornosti, kao da se ne može sjetiti što je jučer bilo. Kada se je pomaknula, osjeti u plećima jaku bol kao da joj je u njih zarinut nož koji se pomalo pomiče sve dublje i dublje u tielo. Uzpravi polagano gornji dio tiela, a onda spust i noge s kreveta, ustade svijajući se od boli, stade koso pred ogledalo, spusti s pleća noćnu kušulju i pogleda preko ramena u ogledalo, te ugleda na plećima duguljastu modricu, što se je na bieloj puti plavila kao kakova mrlja na sniegu. Najpije probliedi, a onda joj udari crvenilo u lice, oči joj bljesnuše i opazi u ogledalu na svome licu onu upornu crtu koju sama na svom licu još nikada do tada nije vidjela. Vlastito joj se lice učini na čas kao nepoznato i neobično. Od boli ? Ne od boli nego od nečega što ju je toga časa proželo nekom do tada nepoznatom snagom.

Malo kasnije stigla je pošta. Došlo je pismo od Ane. Ona joj piše, da je nekoliko puta posjetila Dulibića u zatvoru i rečeno joj je, da će za kratko vrieme biti pušten na slobodu. On je mnogo pozdravlja, a rekao je, da će joj i sam pisati čim dodje na slobodu.

- Oh moja Ano, oh, moj . . . Dulibiću - uzdahnu glasno gospodjica i zatvori oči, kao da ih oboje hoće u duhu vidjeti, a onda se spust i na krevet, na kome je sjedila dugo, dugo, onako neobučena, držeći u ruci pismo i razmišljajući. U mislima je proživljavala one večeri koje je provela pokraj njega i slušala njegovo pripoviedanje. Pričinilo joj se je kao da čuje njegov topli glas. Kako je to onda bilo liepo i kako je daleko od njega.

Ali zato će to još bolje znati cieniti kada se povrati natrag u Beč, kada budu opet sjedili jedno usuprot drugome, kada bude gledala opet u njegove tamne oči i slušala njegov mirni i zvučni glas, koji će je zanašati kao one večer i kada je bezsviestno naslonila glavu na njegovo rame. Odmah, odmah, čim joj to bude moguće, odmah će se povratiti u Beč jer Ana javlja, da će on već za nekoliko dana doći na slobodu. Rekao je, da će joj odmah pisati, a ona, kad njegovo pismo dobije, ne će mu odgovoriti, nego će odmah putovati, da čim prije bude tamo u njegovoj blizini pokraj njega. Odmah će danas pisati tvrdki Blum, da je ovdje već bila dosta, da tu nema više što raditi, da je već sve svršila, da se ne osjeća dobro. . . sve će to tako pisati i da se već može povratiti.

I sjede k stoliću, pa umjesto toga pisma napisa dugo, dugo pis mo Ani . Napisala joj je sve onako kako je osjećala, kako je čas prije snatrila i kako je samu sebe vidjela, gdje sjedi kraj njega, sluša ga i naslanja glavu na njegovo rame. Svojoj dobroj prijateljici Ani, njoj mora podpuno otvoriti svoje srdce, njoj mora reći sve.

Već je dva puta sobarica pokucala na vrata, navikla da gospodjica izlazi rano, nu ona je sjedila u košulji za malim stolićem, pisala i pisala, i nij  čula kucanja, niti na njega odgovarala. Zaboravila je na bol u plećima, na poslovnicu, na onu sjenu, što je vječno prati, na odvratnog joj Greifa, na sve. Zaboravila je na cieli sviet, a mislila je samo na njega.

XVII.

Početkom mjeseca rujna počeli su se po Zagrebu pronositi glasovi, da se u Liki nešto dogadja.
Mnogi su pripoviedali, da su vidjeli velike odjele oružnika, dapače i čitave pukovnije vojske, koje da su odpremljene ličkom željeznicom, nu nitko nije znao pravo i točno reći o čemu se radi. Govorilo se je, da su se u Liki pojavili ustaše, da kruže po Velebitu, a da ih ima i u Dalmaciji . Glasovi su se pronosili , netko im je vjerovao, a netko nije; naročito im nisu u prvičas davali nikakve važnosti oni koji se vječno brinu samo za svoje unosne poslove. Oni takvoga šta ne žele, pa zato u to nisu ni vjerovali. Oni došljaci, što se obično razvrstavaju povelikim kavanama i goste obilnim večerama, nisu došli da slušaju o nekim bunama i ustancima, nego da valjano i spretno obave svoje poslove i nagrnu što više novaca, pa u svojoj žurbi nemaju smisla ni vremena da slušaju ono, što može zanimati samo i zrabljivane i progonjene. Nu, zato se je u malim gostionama, zaprašenim radionama, u zapuštenim starim četvrtima grada i na periferiji sve više govorkalo i šaputalo, da se negdje nešto dogadja.
 
36. od 54
   
Evidentirano

Jedna ruka drugu pere
Marica
Administrator
*
Postova: 7768



« Odgovor #37 : Siječanj 14, 2016, 16:36:53 »


Čovjek srednje dobi, mladolika, energična i sarkastična lica, sazvao je u svoju uredovnu sobu svoje podčinjene policaj ne komesare i govorio im:

- Glasovi što se šire o uzbuni u Liki i o ustašama u Velebitu nisu posve izmišljenijer je stigla i službena potvrda. Nisu istinite sve one fantastične viesti koje kolaju i koje postaju sve fantastičnije, što se dalje šire, nu istina je da su se na Velebitu pojavili ustaše. Može se dogoditi da se njihova akcija proširi, a može čak i ovdje naći svoga odjeka. Treba stoga sve mjere pooštriti nu tako, da se to za sada ne opazi. Svi stražari i agenti moraju biti u trajnoj spremi, a što je najvažnije, treba u cielome gradu uhititi one najglavnije, a nad onima manje važnima pazku pojačati. Jeste li me razumjeli?

Nakon što su komesari primili još neke podrobnije upute, izišli su iz sobe, a unutra je zaostao samo komesar Čevapović, kao da svome šefu ima nešto nasamu reći. Šef sjede za svoj stoli upita Čevapovića:

- Što biste rada?

- Imao bih Vam saobćiti nešto osobitoga.

- Govorite - reče šef zaposlenim glasom visokog predpostavljenoga, gledajući u spise, koji su na stolu stajali.

- Ja sam u tragu jednoj pogibeljnoj konspiratorki i čini mi se, da sam prilično utvrdio njezinu djelatnost i njezine veze.

- Opet neka žena - reče šef ironično.

- Vi , Čevapoviću, lovite samo žene. Pazite, jedanput će one uloviti Vas.

- Ovaj put je sasvim ozbiljna stvar. Radi se o jednoj pogibeljnoj ustaškoj teroristkinji, koju je naše redarstvo već jednom imalo u rukama ovdje na ravnateljstvu. Bila je preslušana i onda odpuštena, a kolege su joj gotovo poljubili ruku i molili za oproštenje, te ju sami osvjedočavali o njezinoj nevinosti. - Što im se je negdje morala u sebi smijati! - izreče Čevapović, a licem mu predje podrugljivi i zloban podsmieh.

- O kome se to radi? - upita šef, nepodižući očiju sa spisa.

- O onoj liepoj gospodjici, što je pred mjesec dana došla iz Beča.

Šef je bi o čuo o egzotičnoj njezinoj ljepoti, te je svojedobno na intervenciju Donnerova odvjetnika sam odredio, da ju se pusti. Kada je Čevapović nju spomenuo, malo se trže, pogleda ga i reče:

- Što je s njom, što ste saznali?

Čevapović malo nategnu vrat, popravi ovratnik, a onda reče:

- Od onoga prvoga časa, kada sam je vidi oovdje na redarstvu, kada ju je kolega Paripović preslušavao, stekao sam utisak da s njome nije nešto u redu. Sve sam je od toga časa držao pod okom i nisam se prevario. Ustanovio sam vrlo važne okolnosti. U prvom redu ona je tvrdila na redarstvu, a i sada svakome tvrdi, da zna govoriti samo njemački. Ja sam medjutim ustanovio da je razgovarala s jednom seljakinjom kod klaonice, kao da je rodjena i odrasla u Vlaškoj ulici. Pratio sam je dalje i ustanovio sam, da se sastaje s vrlo sumnjivim tipovima. A onda ju je odala i još jedna okolnost. Odmah čim je stigla u Zagreb, splela je mreže oko bogatog ženskara Edmunda Greifa i priliepila se za nj kao čičak. Oni njezini lopovi znadu dobro, da se Greif mnogo druži s nekim policajnim komesarima i sigurno je dobila zadaću, da preko Greifa zaplete u svoje mreže i kojega od nas, kako bi oni imali točne obaviestio svemu što se zna i što se radi na redarstvu. A konačno sam ustanovio i još jednu poraznu činjenicu. Preko jednog mog dobrog prijatelja dobio sam, evo, iz Beča potvrdu od redarstvenoga prijavnog ureda, da u njezinom stanu s njom zajedno stanuje zlogasni ustaša Krunoslav Dulibić.

Šef je sa sve većim zanimanjem pratio Čevapovićevo izvješće, a kod posljednjih rieči skoči na noge i otvori usta, kao da hoće nešto povikati. Čevapović je medjutim stavio pred njega na stol potvrdu prijavnog ureda bečkog redarstva.

Dok je Čevapović govorio, unišao je u sobu jedan stari i siedi podvornik, koji je u službi na redarstvu već od davnih vremena, te uviek vrši službu presidialnog podvornika. Šefovi su se uviek mienjali, a on je uviek ostajao na svome mjestu, jer i novi šefovi trebaju staroga podvornika radi njegova dobroga poznavanja prilika, što je svakako potrebno za valjano vršenje redarstvene službe. Išao je kroz sobu na prstima, da ne smeta gospodu u sigurno važnom službenome razgovoru i baš se je udaljivao iz sobe u času, kada je Čevapović završio svoje i zvješće, i nakon što je ostavio na stolu hrpu spisa.

- Je li ta ženska još ovdje u Zagrebu, ili je već umakla? - upita šef.

Čevapović nije odmah odgovorio, nego je malo razmišljao, kao da se nastoji nečega dosjetiti, a onda reče:

- Jest, još je u Zagrebu. Sada sam u trag i nekim njezinim ortacima. Mogu sigurno uztvrditi, da je ona doniela iz inozemstva one paklene mašine, što su eksplodirale ovdje u našoj zgradi. Kada je uhitimo, odati će sigurno i one, kojima je te paklene mašine predala, i tako će se ustanoviti tko je tajatentat počinio, jer ja još uviek ne vjerujem da je pravi onaj što smo ga zatvorili iako je on to tek pod batinama priznao. Nu to nije dosta. Ona ima i neku drugu zadaću. Da se je radilo samo o tim paklenim mašinama, ona bi bila natrag odpremljena odmah, čim ih je ovdje predala. Budući da je još uviek ovdje, znači da ima još neki posao. Nadam se, da ću moći i to ustanoviti, te pohvatati sve njezine ortake, a moguće ću odkriti i samo središte organizacije.

- Pazite dobro, da Vam ne umakne - reče zabrinuto šef.
- Uzmite za tu stvar najbolje agente.

Odmah nakon što je izišao Čevapović, unidje k šefu jedna visoka uniformirana osoba, koja je s njime dugo konferirala. Stvar je vrlo ozbiljna bila. Iz Like su dolazile nove i sve alarmantnije viesti. Sada je već sigurno bilo, da se na Velebitu nalaze ustaše, nu nitko nije mogao ustanoviti koliko ih je i u kojem se pravcu kreću. Lokalne su oblasti izviestile, da ustaše s planina silaze u sela i da ih pučanstvo svuda oduševljeno prima i pozdravlja. Čak dolaze nedjeljom u sela i igraju kolo kod crkve. Svi su uniformirani i dobro naoružani. Nadalje izvješćuju l kalne oblasti, da se ustaški broj svaki dan povećaje, jer mnogi seljaci ostavljaju kuću i idu u Velebit u ustaše. A i ma i još jedna neugodna viest . Žandari počinju zatajivati, što se najbolje vidi po tome, da još nisu niti jednog ustašu ubili niti zarobili, premda ih je na tisuće poslano u Velebit. Ta okolnost zabrinjuje naročito zato, što se one dvie vojne posade, što se u Liki nalaze, ne mogu upotriebiti za suzbijanje ustaške akcije, nego treba dopremiti čete iz Srbije, a to je neprilično, jer to mnogo košta i jer te trupe slabo poznaju teren, dočim ustaše poznaju svaku stazu u Velebitu. Konačno se čuju glasovi, da akcija ima odjeka i u drugim krajevima i da narod svuda jedva čeka i to, da se i u Zagrebu već svašta šuška, naročito po periferiji i po četvrtima širokih slojeva. Bog zna, ne će li u cieloj Hrvatskoj buknuti ustanak. O svemu je tome razgovarala i razpravljala visoka ličnost sa šefom, te su se skupa dogovarali o mjerama, koje treba odmah produzeti.

Dok se je tako medju velikom gospodom u uredima razpravljalo, i dok su se smišljale mje e, kako će se ustanak suzbiti, dotle su se doista gradom širile uzbudjujuće viesti koje su svaki dan sve više rasle. Plava je gospodjica čula u Donnerovoj poslovnici mnogo tih viesti. Namještenici su pripoviedali, da je netko čuo, kako je netko pripoviedao, da su se ustaše pojavili već i u Zagrebačkoj gori i da se svaki dan očekuje, kada će navaliti na Zagreb, da se na periferiji grada ustaše unovačuju i oblače u uniforme, da će dići ustanak, da će postaviti svoju vladu u Zagrebu, da će proglasiti samostalnu hrvatsku republiku, da će uhititi i povješati sve bogataše, jer da su oni pomagali tudji režim, da će bogatašima oduzet i kuće i u njihove stanove nastaniti radnike, da će predsjednik republike biti jedan seljak, da će gospoda, koja ne budu poubijana, biti predana seljacima kao sluge da im svinje pasu, i još kojekakve moguće i nemoguće stvari. Naravno svak je namještenik u Donnerovoj poslovnici kao i svi drugi, koji su te viesti širili, pripoviedao na svoj način te prikazivao i tumačio program buduće seljačke i ustaške vlade po svome receptu i onako, kako je želio i kako bi on sam po svome vlastitom programu napravio. Nu u tom su bili složni svi, da će skoro buknuti ustanak i da će Hrvatska biti samostalna država.

Tako je to čula gospodjica u poslovnici. Nu mnogo je to čula i u Donnerovoj kući. Donner je pripoviedao ono što je čuo na Burzi i u kavani u Trgovačkom domu. Kada je jednoga dana gospodjica došla kući na objed, sjedio je Donner kod stola i držao glavu obim rukama. Čim je ona sjela, obrati se njoj:

- Jeste li čuli gospodjice što se sprema? Bože moj, ako se to dogodi, onda smo propali. Da, propali smo do temelja!

- Što se sprema, gospodine Donneru? - upita gospodjica naivno, kao da o ničemu ne zna.

- Strašne stvari, strašne stvari! Vjerujte, ako se to dogodi za nas bi bolje bilo, da se nismo nikada ni rodili. Lako onima, koji mogu nekud otići. Eno, Sigmund Berger već je otišao sa cielom svojom familijom u Peštu, a Goldman i Silberstein i mnogi drugi otišli su u Austriju. Lako njima, oni imaju novaca. Nu kuda ću ja, koji istom čekam na onaj veliki posao, na kome ću mnogo zaslužiti. Nu ako ta vražja revolucija i republika dodju skoro, onda zbogom posao i mi i oni. I baš sada to mora doći kada sam sve najljepše s inspektoom dogovorio. Uh, da to prokletstvo ne dodje još barem jednu godinu dana, dok zaslužim nekoliko miliona, a onda, što me briga, neka sve ide k vragu. Nu jako se bojim. Danas sam susreo moga prijatelja Kuršumlijevića i on se sprema na odlazak. Rekao mi je, da su već i častnici i neki visoki činovnici odpremili svoje obitelji. Ah, ah, samo da ta nesreća ne dodje još godinu dana, a onda neka ide sve k vragu! - A onda se okrenu k Sidi i poče biesno vikati:

- I tvoj major i on neka ide k vragu i da mi ga ni si više vodila u kuću jer još . . . još će oni seljački i ustaški banditi reći da ja držim s režimom i još će kuću zapaliti, zatvoriti me, objesiti i što ja sve znam!

Sida ga je gledala prestrašenim očima, a stara je Donnerica slušala mirno i stisnutih usnica muževo jadikovanje, te je kimala glavom. Kada je Donner povikao, da vrag nosi i majora, oživi Donnerica i prihvati:

- Da, da, moj dragi, ja sam to uviek govorila. Što treba tu nekakvoga majora. Da to nije bilo, mogla se je već udati za kojega poštenoga trgovca. Ja sam ti uviek govorila da treba držati sa seljacima, a ne s ti  nekakvim Kukunješćevićima, Tutunpetrovićima i kako se sve ta njihova imena izgovaraju, što su se doklatili ovamo u naš Zagreb. Što toga treba? Kako je moj pokojni otac tamo u Zagorju uviek držao sa seljacima, i bogme liepo zaslužio, da je meni i mojima. . .

- Prestani već jednom sa tvojim mirazom! - izdere se Donner  - što vraga ne vidiš, da će skoro revolucija, pa tko još misli na miraz!

Donnerica zašut i i pokunji se.

Gospodjica, koja je još dobrano ćutila onaj kundak na plećima, nije se miešala u razpravu, nego je samo slušala sa zloradim smieškom, što ostali nisu ni opazili jer su bili tako zaokupljeni tim velikim brigama.

Nu nije samo Donner pripoviedao o tim dogodjajima. Pripoviedala je i Janica. Kada je gospodjica poslije objeda došla u svoju sobu, došla je k njoj Janica i pripoviedala joj užarena lica, da ju je jutros na trgu, kada je onamo išla kupovati živežne namirnice, čekao njezin zaručnik Štefek. Rekao joj je, da ju je došao poiskati, da se s njom oprosti jer da će sigurno za koji dan otići u ustaše, kamo su otišli toliki njegovi prijatelji i da svi imaju liepu hrvatsku uniformu, puške, bodeže. . .

- Pa što ste mu Vi rekli? - upita gospodjica veselo, jer ju je Janičino pripoviedanje zabavljalo.

Jana se izprsa i odgovor i ponosno:
 
37. od 54
   
Evidentirano

Jedna ruka drugu pere
Marica
Administrator
*
Postova: 7768



« Odgovor #38 : Siječanj 14, 2016, 16:37:44 »


- Rekla sam mu, neka odmah ide. Što bih mu drugo mogla reći ? Ja bih, da sam dečko, takodjer odmah otišla. - Kod toga se Janica okrene napola prema vratima, stisnu zube i zaprieti se stisnutom šakom tamo prema jedaćoj sobi. Bog zna, je li to bilo upravljeno samo prema Donnerovoj obitelji, koja je još uviek bila u jedaćoj sobi, sjedila i jadikovala, ili uobće tamo prema iztoku.

- Zar bi ste Vi Jana zbilja išli ? - upita je gospodjica kao u šali.

- Nego što! Odmah bih išla, samo da hoće uzeti i nas ženske u ustaše.

- A što su to ustaše?- upita gospodjica, kao da je prviput čula tu rieč.

- Pa što Vi to, gospodjice, ne znate?! - začudi se Jana i pomisli , da gospodjica sigurno nema svoga dečka, jer da ga ima, sigurno bi to znala i dodade:
 
- Pa to su naši hrvatski soldati.

- A ima li i  mnogo?- upita opet gospodjica.
- Kako ne, svi su dečki ustaše, - odgovor i Jana spremno, a onda upita čisto naivno:

- Zar kod vas tamo u Beču vi nemate svoje ustaše?

Očito si je Jana predstavljala, da toga mora biti po cielome svietu, jer kako bi bili dečki, a da nisu ustaše.

Gospodjica se nasmija glasno i od srdca, a onda reče:

- Da, da, Jana, i moj je dečko ustaša!

Više nije trebalo razgovarati. Janino je lice govorilo: - e, onda se razumijemo! Od toga je časa još više cienila gospodjicu.

*

Tih prvih dana u mjesecu rujnu riedko se je gospodjica sastajala s Ružom. Kada su se zadnji put vidjele, izgledala je vrlo zaposlena i nešto zabrinuta. Rekla joj je, neka se dobro čuva i neka mnogo ne hoda po gradu jer bi se mogla naći u kakvoj neprilici, budući da su redarstveni agenti i preobučeni žandari vrvili po gradu kao mravi po mravinjaku. Zalazili su i po kućama, pravili premetačine, te vodili u zatvor mlado i staro. Ruža joj je po služniku Šauku slala knjige, pa je vrieme provodila u čitanju, kada bi se povratila s klaonice ili iz poslovnice. Nakon one njezine misteriozne posjete u Medulićevoj ulici nije više vidjela onoga čovjeka, koji ju je pratio, nu zato je opazila da je sada prate dvojica drugih individua, koji se kao slučajno uviek nalaze u njezinoj blizini.

Od Ane nije već nekoliko dana dobivala pisma, a gorila je od radoznalost i što je s Dulibićem, da li je već na slobodi i ako jest zašto joj već nije pisao, kao što je to Ani obećao.

Razmišljajući o tome, sinula joj je u glavi misao, nije li moguće da redarstvo, koje tako budno nad njom bdije, plieni i njezina pisma na pošti. To joj je postalo još vjerojatnije, kada se je sjetila, da je od Ruže čula, da se poštom ne šalju ona pisma, koja bi mogla koga kompromitirati. Ta je pomisao uznemiri. Bog zna što je Ana pisala u svojim pismima, koja su sigurno već u rukama redarstva! Odluči odmah staviti se u vezu s Ružom, da joj saobći tu svoju sumnju i da je pita za savjet što bi učinila. Odmah je poručila Ruži po služniku Šauku, da bi se htjela s nj me sastati. I sastale su se iste večeri na isti način - kao prvi put - u sobi pokraj one stolarske radi one u Medulićevoj ulici. Odmah je Ruži saobćila svoju sumnju glede pisama. Ruža se malo osmjehnu, izvadi iz svoje torbice jedno pismo, pruži joj ga i reče:

- Evo Vam pisma, koje je baš danas došlo i koje sam Vam htjela poslati baš onaj čas, kada je stigla od Vas viest, da se želite sa mnom sastati.

Gospodjica prepozna odmah po rukopisu na omotu, da je pismo od Ane, začudi se i upita:

- Pa to je pismo od moje Ane! Kako je došlo Vama u ruke?

Ruža se opet nasmiješi i reče:
- Vrlo jednostavno, saznali smo za jedan razgovor, koji je na redarstvu vodjen izmedju šefa i policajnog komesara Čevapovića. Čim nam je taj razgovor dojavljen, javili smo posebnim putem Ani, neka Vam izravno više ne piše, nego da pisma uruči osobi, koja joj je tu viest doniela. I evo to je prvo pismo, koje je tim putem došlo. Danas sam Vas htjela o tome obaviestiti i zamoliti Vas, da ni Vi više ne pišete preko pošte, nego da svoja pisma za Anu predate meni. Vi ćete razumjeti o čemu se radi!

Gospodjica se je već bila navikla na te neobične stvari, s kojima se je susretala gotovo svakog dana, odkada je došla u Zagreb, pa je i to primila kao naravnu stvar . Otvori pismo i preleti ga očima. Bilo je kratko, a u njemu je Ana javljala tek toliko, da će Dulibić biti sliedećega dana pušten na slobodu.

Kada je Ruža vidjela, da je gospodjica svršila s čitanjem, primače svoj stolac bliže k njoj, uze je za ruku i poče govoriti blagim glasom:

- Vi se ne ćete uznemiriti na ono, što ću Vam sada reći. Je li, obećajte mi, da se ne ćete uplašiti ni uznemiriti?

Gospodjica ju je gledala ljubopitno, nu ne uplašeno, jer je u svojoj nutrini bila već pripravna na sve, malo uzdahnu i odgovori:

- Ne ću. Već osjećam, da se nalazim u nekoj strašnoj situaciji i nijedna me Vaša objava ne će više uznemiriti. Nu recite mi, kako da se zahvalim Vama i vašima za svu brigu koju za mene toliko vodite?

Ruža ne odgovori na to pitanje nego reče:

- Slušajte. Mi znamo posve sigurno, da je redarstvo saznalo, da Dulibić u Beču stanuje kod Vas. Redarstvo drži, da je on poslao one paklene mašine, što su eksplodirale u redarstvenoj zgradi u Petrinjskoj ulici. Drži nadalje, da ste Vi Dulibićeva ljubovca i da je on te paklene mašine poslao po Vama. Što Vas do sada nisu još uhvatili leži samo u tome, što redarstvo vjeruje da imate još neku zadaću ovdje izvršiti, pa sada nastoji, da najprije ustanovi tko su Vaši ortaci i da onda i njih uhiti. Stoga Vas sada prate dva agenta, a pred Vašom kućom na Trgu N. stoji straža i po noći i po danu, da im ne bi ste izmakli. Naj bolje bi bilo, kada biste sada odmah odputovali u Beč, nu to nije više moguće, jer bi Vas uhvatili najkasnije na granici u Mariboru. U Beču takodjer ne bi ste imali mira, dok se ta ciela stvar ne utiša, jer bi na ovdašnji zahtjev tamošnje redarstvo moralo nad Vama bditi , preslušavati Vas, a možda bi ste neko vrieme morali ići i u zatvor. Radi svega toga je absolutno potrebno, da ovih dana ne izlazite uobće iz kuće, da Vas ja mogu svaki čas naći, kadgod bude trebalo. Kod kuće možete biti mirnijer ćemo se mi za sve dalje pobrinuti. Jeste li sporazumni?

- Jesam - odgovori gospodjica i odmah dodade - a kako će molim Vas sve to svršiti? - Ruži zatitra na licu jedna sjena, koja je odavala zabrinutost, nu za čas se nasmieši i reče:

- Sve će dobro svršiti. Budite posve mirni!

Dok su Ruža i gospodjica tako razgovarale u Medulićevoj ulici, dotle je redarstvo obkoljeva o s jakim kordonom stražara onu kućnu vežu na Pejačevićevom trgu, u koju je plava gospodjica unišla malo prije kao i onaj prvi put, kada se je s Ružom sastala, i kroz tu kuću, dvorište i razne vrtove prošla, da dodje na Medulićevu ulicu. Stražari su zaposjeli i dvorište kuće na Pejačevićevom trgu, a agenti su pretražili cielu kuću i dvorišt e. Gospodjica se je držala Ružine upute i kada se je iz Medulićeve ulice povratila kući na Trg N., nije više izlazila, a ukućanima je rekla, da se ne osjeća dobro. Čim je ona unišla u kuću, skočio je jedan agent, koji je u blizini kućne veže stajao u jednu obližnju poslovnicu i telefonirao na redarstvo, da se je ona kući povratila. Premetačina je u kući na Pejačevićevom trgu bila odmah prekinuta.

Iste se je te večeri pronio gradom glas, da su dva dana prije toga ustaše navalili na oružničku vojarnu u Brušanima, da su je digli u zrak i da je poginulo mnogo žandara. Sutradan se je pročulo još viest, da je u Velebitu kod Jadovna bila velika bitka, a od toga časa da su prekinute sve brzojavne i brzoglasne veze s Likom.

XVIII.

Dok je te večeri plava gospodjica u svojoj sobi razmišljala o svome položaju, u kome se je nalazila, dotle je u jednoj podrumskoj sobi u Tkalčićevoj ulici sjedilo u tami nekoliko ljudi i razgovaralo. U sobi se nije vidjelo ništa, pa se ni oni koji su bili unutra, nisu moglimedju sobom vidjeti. Sudeći po glasovima moglo ih je biti petorica, a po tome od kuda su glasovi dolazili i zgledalo je, da sjede na jednom kraju sobe skupa, valjda za nekim stolom. Neko vrieme su razgovarali, te su se naizmjence čuli njihovi glasovi. Razgovarali su o dogodjajima, o kojima su se gradom širile alarmantne viesti. Nakon nekoga vremena reče jedan duboki glas:

- Hoćemo li početi? Vrieme prolazi i skoro bi morao doći Torpedo.

Na te rieči svi ušutiše, a duboki glas nastavi:

- Pozvao sam vas, da se nešto dogovorimo glede one djevojke, o kojoj ste već svi čuli. Mi je moramo spasiti. Svaki čas prieti pogibelj da je uhite i onda je propala zauviek, makar jadna nema ni pojma o svemu onome, radi čega je obtužuju. Dulibić je pukim slučajem uzeo u najam u Beču sobu u njezinu stanu. Došla je ovamo nekoliko dana prije atentata na redarstvenu zgradu. Jedan bogataški lopov, poznat i ženskar, obtužio ju je redarstvu, da je špijunka, jer je odbila njegova udvaranja. Sve to, što se je slučajno oko nje splelo, dostatno je redarstvu, da je uhiti, a sigurno će kod današnjih prilika biti osudjena na vješala.

Ruža, ona naša djevojka, s kojom se je ovdje družila kaže, da je to djevojka vanredne ljepote, riedkoga karaktera i da je danas već našoj stvari odana dušom i tielom. Treba sada učiniti sve, da je spasimo, ako nije već prekasno. Moramo je što prije, po mogućnosti odmah, prebaciti preko granice.

- Prije nedjelje ne će biti nikako moguće - reče jedan drugi glas.

- U nedjelju će ići četvorica preko Karavanki u Austriju. Dvojica će ostati u inozemstvu, a druga će dvojica donieti natrag nekimaterial. Dvojica su od njih tim putem već često prolazila, a sva četvorica su odvažni momci, pa će moći prieći s njima.

- Bojim se, da ne bi bilo prekasno - reče opet duboki glas - nu vidjet ćemo. Radi toga sam i naručio Torpeda, da nas izviesti, kako je daleko stvar došla na redarstvu. U svakom slučaju moramo spriečiti, da već sutra bude uhićena, jer prije sutra na večer ne možemo ništa učiniti , a moramo. . .

U taj se čas začu nekoliko laganih udaraca i duboki glas zašuti. Udarci se ponoviše još nekoliko puta, a onda nešto zaškripi, kao da su se neka vrata otvorila i opet zatvorila, a zatim se s onoga kraja, gdje su vrata zaškripila, začu jedan suhi glas:

- Za Dom!

- Spremni![/b] - odgovor i bez buke u jedanput pet glasova s druge strane sobe.

- Torpedo? - upita duboki glas.

- Da - odgovori glas od vrata, a zatim izreče upitnim glasom sliedeća slova:
 - St . G. Zg.

- Jest , dobro je - odgovori duboki glas i odmah upita: - Kako stoji s onom djevojkom? - Bojim se zlo - odgovori glas od vrata.

- Zašto zlo? Zar je već uhićena?

- Nije, ali će biti sutra.

Iz kuta, od kuda je dolazio duboki glas, zašumi nekoliko uzdaha, a onda se duboki glas začu opet:

- To se mora na svaki način spriečiti!

Nasta šutnja, koja je značila, da su svi razmišljali o načinu, kako bi se to spriečilo. Ta je šutnja trajala dosta dugo, a onda se začu jedan glas, koji je zvučio muklo, kao da je obložen kadifom:

- Ja mislim, da treba redarstvo zavesti u bludnju bilo čime, da uhićenje odloži za jedan dan.
 
Opet je nastala duga šutnja, a onda se začu opet onaj duboki glas:
 
38. od 54
   
Evidentirano

Jedna ruka drugu pere
Marica
Administrator
*
Postova: 7768



« Odgovor #39 : Siječanj 14, 2016, 16:38:27 »


- Torpedo, to Vi morate torpedirati.

- Da - odgovor i glas od vrata - ali kako?

- Da li stvar te djevojke ima u rukama još uviek isti činovnik?

- Ima je komesar Čevapović i znam sigurno, da je danas odredio dva agenta i nekoliko stražara, koji imaju doći sutra u devet sati ujutro u njegovu uredovnu sobu, gdje će im dati potonje upute, onda će ići s njime na Trg N. izvršiti jedno uhićenje. Taj nalog je izdao preda mnom baš u času, kada sam bio u njegovoj sobi i podnašao mu ono i zvješće, koje ste mi prekjučer sastavili i dali.

- Možete li govoriti s njime još večeras?

- Dvojim, da ću ga večeras više vidjeti. Nu mogu s njime govoriti sutra u jutro u devet sati, prije nego ode izvršiti uhićenje.

- Dobro, onda morate to svakako učiniti sutra, ako ga ne pronadjete još večeras.

- A što ću mu reći?

Opet je nastala šutnja, a onda progovori duboki glas sporo i kao razmišljajući:

- Reći ćete mu, da ste večeras saznali, da sutra posve sigurno dolazi iz Velebita jedan glasnik, koji nosi sa sobom važne viesti o ustanku u Liki. Taj će glasnik sutra kasno na večer doći k onoj djevojci i ostati će kod nje do pred jutro. Predati će joj to izvješće, a ona će ih onda odnieti u inozemstvu za vanjske novine. Jeste li razumjeli?

- Jesam! - odgovori glas od vrata, a iz grupe opet nešto zašušti kao uzdasi odlanuća.

- Ima li još drugo novo?- upita duboki glas.

- Ima još nešto. Sutra će u Zagreb početi hapšenja na veliko. Biti će uhićeni svi koje redarstvo drži pod pazkom. To je radi ličke akcije. Viesti, što ih imaju na redarstvu glase da se je ustaška akcija jako razmahala i da su oblasti nemoćne, jer je narod uz ustaše. Kaže se, da je odredjeno, da se žandari i vojska probiju u Velebit i da zaposjednu sva vrela, da tako ustaše ostanu bez vode, a onda da ne će moći izdržati.

- Kada će sutra početi hapšenje u Zagrebu?

- Ja mislim poslije podne.

- Dobro - zaključi razgovor duboki glas - izvršite ovo, što sam vam večeras rekao, pod svaku cienu.

- Izvršit ću što prije budem mogao- odgovori glas od vrata, a onda se začu još jedanput duboki glas:

- Za Dom!

- Spremni! - odgovoriše svi ostali glasovi.

*

Sliedećega dana oko jedanaest sati prije podne stajao je opet policajni komesar Čevapović pred pisaćim stolom svoga šefa.

- Dakle, kako stoji stvar? Gdje se nalazi ta ženska?- upita šef či m je Čevapović unišao u sobu.

- Nalazi se u svom stanu - odgovori Čevapović.

- Htio sam, da je uhitimo već jutros, nu predomislio sam se i uhititi ćemo je noćas poslije pola noći, odnosno ujutro prije dana. Nadam se, tako sam ustanovio, da će noćas doći k njoj jedan ortak, koji će ostati kod nje cielu noć, pa ćemo tako i njega uhvatiti. Taj je i mao doći jutros sa zadnjim vlakom, što je još stigao iz Like, i predati će njoj obširno izvješće o dogadjajima u Liki, a to bi izvješće imala ona sutra s prvim vlakom odnieti u Beč, da ga dade novinarima za svjetski tisak. Nu tu ćemo im stati za vrat. Izvešće će pasti meni u ruke skupa s gospodjcom i njezinim ortakom, vanjski novinari neka fućkaju.

- To će biti kolosalno, reče šef, ako nam i to i zvješće padne u ruke. Iz njega ćemo saznati mnogo, jer će u njemu sigurno biti i pojedinosti, koje nisu za novine, pa će se tako odkriti možda i štogod, što će olakšati ugušenje ustanka. Pazite, Čevapoviću, dobro, da nam ta plava ptica ne izmakne.

Čevapović se je zadovoljno nasmijao, a onda reče malo krzmajući:

- Gospodine šefe, oprostite, htio bih Vam nešto reći . . . - Govorite! - prekide ga šef.

- Vi vidite, da ja u službi uviek pokazujem toliku spremu i revnost, a i pak drugi kolege. . .

- Budite mirni, upade opet šef, kada ova lovina svrši - ja već znam što ću za Vas učiniti. Budite sigurni, odmah ću napisati veliko izvješće. Promaknuće i orden za zasluge za kraljevski dom ne će Vam manjkati.

Toga časa nije doduše šef mislio mnogo na Čevapovića, nego je sam sebe gledao u duhu, kako će već postati u ministarstvu šef obće javne sigurnosti za cielu državu, a onda pruži Čevapoviću ruku i reče:

- Dakle na posao! Noćas se ne spava. I ja ću sam prisustovati kod hapšenja i kod prvih preslušavanja.

Te večeri je oko pola noći komesar Čevapović uzbudjeno šetao po svojoj uredovnoj sobi. Napravio je plan, da će u dva sata u noći obkoliti Donnerovu kuću na Trgu N. sa stražarima i agentima i da poslije toga ne će puštati nikoga van ni unutra. U četiri će sata ujutro provaliti u kuću i u Donnerov stan, te i zvući iz kreveta plavu teroristkinju i njezinog ortaka, odvesti ih na redarstvo, podvrći ih preslušavanju, kako to samo on znade, i . . . država je spašena, a promaknuće i ordeni su tu. Dok to ne bude svršeno, ne izplati se ići spavati. A nije on od uzbudjenja ni osjećao potrebe za spavanje. Šetao je po sobi dalje, a onda se ustavi i pozvoni na električno zvonce. Unidje jedan stražar, koji je vršio noćnu službu.

- Nikola, skoči u Gradski Podrum i donesi mi pet boca dobroga crnoga vina. Reci samo direktoru restauracije, da je vino za mene, a on već zna, koju će vrst vina dati, reče Čevapović stražaru.

- Idem odmah - reče stražar i ostade stajati na mjestu.

- Što stojiš? Zašto ne ideš? - izdere se Čevapović.

- Idem, idem - odgovori brzo stražar - ali . . . ali niste mi dali novac za vino.

- Kakovih novaca! Što tebe briga za novce, razžesti se komesar - imaš slušati i ići po vino, onda im reci još jedanput, da vino nosiš za mene, komesara Čevapovića.

Kada je stražar nakon dvadesetaka časaka donio vino, sjedio je Čevapović i razgovarao s još dvojicom komesara. Stražar je donio iz jednoga ormara i nekoliko čaša, te su gospoda počela piti.

- Dakle Čevapoviću - govorio je jedan od dvojice komesara - ti noćas spašavaš državu. Ej , tko će se s tobom!

- A kažu, da je teroristkinja, što ćeš je noćas uloviti, velika ljepotica - reče drugi komesar i pogleda Čevapovića izpod oka.

Čevapović se je smiešio, odbijao guste dimove iz cigarete, pa odgovori podrugljivo:

- Što hoćete? Evo, pozvao sam vas na vino, pa pijte i ne brinite se za državu ni za liepu teroristkinju. To i tako nije posao za vas.

- Vidi, vidi, kako si se uzoholio - reče prvi komesar . - Nu dozvolit ćeš nam noćas barem to da vidimo tu ljepoticu, kada je dovedeš ovamo na redarstvo.

- Ako vam se baš izplati čekati do četiri sata, moći ćete je i vidjeti. Onda ćete vidjeti, da sam se imao i na što uzoholiti. Ako vam se baš bude htjelo, dat ću vam, da preslušavate onoga, što je došao iz Velebita, a nju ću preslušavati ja sam. Znam, da mi na tom preslušavanju zavidjate.

- Što bismo mi tebi zavidjali? - reče drugi komesar sa prezirnim zvukom.

- I ja mislim - reče ujedljivim tonom Čevapović - ne zavidjajte mi ni na promaknuću ni na ordenu.

Komesari zašutiše, uzeše čaše i izpiše.

- Garantiram vam, - poče opet Čevapović - da ću za koji mjesec dana biti zamjenik šefa.

- E, onda ćemo drugačije s tobom razgovarati - reče prvi komesar , a sva trojica se nasmijaše i kucnuše čašama.

Oko jedan sat poslije ponoći došao je šef. Unidje u Čevapovićevu sobu i zatetura. Oči su mu se kriesile, a noge zaplitale. Bio je pijan.

Komesari ustadoše i pozdraviše ga, a on pridje k stolu, uze jenu bocu vina, pogleda izbliza marku na naljepnici, prinese grljak k nosu, pomirisa i viknu:

- Fuj, kakav to kiseliš pijete. Sada ćete vidjeti što pije gospodin šef. Nikola! Nikola!

Hrapavi je šefov glas odjeknuo valjda kroz cielu zgradu. Unidje službujući stražar, postavi se u pozor pred šefa, te reče brzo i oštro službeno:

- Na zapovied, gospodine šefe!

- Evo ti ključ, donesi iz ormara iz moje sobe jednu flašu rakije, onu na kojoj piše godina 1912. Jesu li razumio? - reče šef i jače se zanjiha.

- Razumio sam - odgovori stražar, okrenu se na petama i izidje:

Šef se spusti na jednu stolicu, uzdahnu i zamahne rukama po zraku, a onda reče:

- Ah, da sam ja u Liki! Da sam ja tamo, da vidiš, kako bih za tri dana ustanak ugušio. Što će tamo napraviti oni žandarski oficiri i oni policajni činovnici , što su ih Bog zna odkuda tamo poslali, [/b]kao da tu nema mene slavnoga i najvećega šefa policije na cielome svietu[/b] - i kod toga se udari šakom u prsa - što oni znadu? Oni ih samo hapse i tuku, a to nije ništa. Ja bih im čupao nokte, onako kako to samo ja znadem, pa da vidiš, za tri dana nema bune.

Komesari su sjedili i službouljudno slušali svoga predpostavljenoga, te mu odobravali kimanjem glave, a šef je nastavio:

- Što?! Da nije bilo mene, slavnoga Janka, ove države već odavno ne bi bilo. Tko bi bio pohvatao tisuće i tisuće ovih razbojnika, što našu državu razbijaju. Dragi moji, da nije bilo mene, već bi odavno bio vrag sve odnio.

Komesari su odobravali i smijali se, jer kada je šef pijan, onda svi moraju biti veseli. A u pijanstvu se je on volio i šaliti, a dozvoljavao je, da i podčinjeni šale zbivaju. To ga je zabavljalo. Zato onaj prvi komesar reče kao u šali:

- Molim Vas, gospodine šefe, a što bi bilo, da se lički ustanak proširi po cieloj Hrvatskoj, da uspiju da proglase samostalnu hrvatsku državu te postave svoju vladu?

- Ništa! Što bi bilo? - povikne šef jakim glasom - ne bi bilo ništa! Vas bi sve povješali, a ja bih ostao i dalje šef policije. Jest, ja bih ostao, jer će i oni trebati Janka!

Komesar i zapljeskaše rukama, prasnuše u smieh i povikaše:
 
39. od 54
   
Evidentirano

Jedna ruka drugu pere
Marica
Administrator
*
Postova: 7768



« Odgovor #40 : Siječanj 14, 2016, 16:39:03 »


- Izvrstno! Sigurno! I oni će trebati takvu silu, kakve nema u cielojeuropi.

- Niti u Europi, niti na cieloj kugli zemaljskoj - povikne zadovoljno šef.

Kada je stražar donio rakiju, postao je razgovor još bučniji i veseliji. Onaj se drugi komesar opet našali:

- Noćas će i naš Čevapović postati slavan.

- Zašto bi on postao slavan? - upita šef, proguta čašu rakije i strese glavom kao konj prije nego će potrčati.

- Pa noćas će preslušavati onu liepu teroristkinju - reče komesar.

- Što bi on preslušao, - razšesti se šef - ja ću nju preslušavati. Ta ja sam valjda šef! Ja hapsim, ja zatvaram, ja preslušavam, [/b]ja državu spašavam, ja ordene dobivam![/b] Ja sam sve u ovoj državi, [/b]ja sam vaš Bog, a vi ste moji psi![/b] - i opet izkapi čašu rakije.

Komesari pogledaše u Čevapovića i zlobno se nasmijaše, Čevapović je biesan! - uzdahnu šef. - Nisam ja pijan. Nemojte misliti. - Biesan sam, biesan sam. Uh, da sam sada u Liki! Sada bih ja njih tamo preslušavao. Što nemate noćas ovdje nikoga za preslušavanje?

Onaj se prvi komesar požur i reći:

- Nemamo. One, što ih se po Vašem današnjem nalogu hapsi u masama, i vrhu čega bi ih preslušavali?

- Svejedno, ja moram nekoga noćas preslušavati, pa bilo koga.

- Pred zoru će biti za preslušavanje dvoje, što ću ih ja uhapsiti - reče ponizno Čevapović.

- To je kasno; sada, sada ja hoću preslušavati. Idite tamo k uredujućem komesaru i ako ima koga, neka ga dovede ovamo, jer ja hoću sada preslušavati . Ako nema nikoga svježega, dovedite bilo koga iz ćelije, jer ja moram sada preslušavati . . .

Jedan od komesara izidje žurno, a kada se je povratio za nekoliko časaka reče:

- Gospodine šefe, za preslušavanje nema nikoga, nu baš su sada iz Radničkog Dola i iz Vlaške ulice doveli dvanaestoricu u smislu Vašega današnjega naloga. Ti su sumnjivi, da šuruju s ustašama.

- Vrlo dobro, idemo ih vidjeti. Hoću, da ih odmah vidim, a vi ćete vidjeti, kako Janko ureduje.

Šef se s mukom digne sa stolca i odtetura prema vratima, a komesari za njim. Kada su izišli na hodnik, baš su stražari dvanaest uhićenika i to jednoga za drugim u zatvor vodili.

- A, to su ti banditi! To su oni, što ruše našega kralja i ciepaju našu državu! - povikne šef, postavi se uz zid, zasuka rukav desne ruke i ponovno povikne.

- Vodite ih izpred mene!

Stražari su poslušali i vodili uhićenike jednoga za drugim izpred šefa, te kako je god koji uhićenik pred njega došao, tako ga je on udario šakom po glavi ili pljuskom po licu. Zamahivao je rukom tako jako, da bi i sam svaki put nakon udarca zateturao ili posrnuo. Sva tri su se komesara postavila odmah u red do šefa jedan pokraj drugoga, te su i oni udarali isto tako uhićenike.

- Ja ću vas naučiti ciepati državu - vikao je šef, a udarci su odjekivali - puf, na, evo ti t voje republike!

Uhićenici su prolazili, svijali se pod udarcima i zubima škripali. Bilo ih je starijih i mladjih, radnika, gradjana i seljaka s periferije grada. Kada su sve uhićenike proveli, odtetura šef natrag u sobu, a komesari za njim. Svi su spustili rukave desne ruke, koje su bili zasukali, da mogu lakše udarati. Šef dotetura do stola, iztrese u sebe čašu rakije, strese opet glavom i reče:

- Aha, aha, baš sam se umorio. Oh, kako sada godi ova čašica rakije!

Vrieme je prolazilo. Čevapović pogleda na sat. Do dva sata je falilo samo nekoliko minuta. Čevapović ustade i reče:

- Odmah će biti dva sata. Ja moram ići obkoliti kuću po napravljenom planu.

- Ajde, ajde - promrmlja šef, koji se je već jedva na stolcu držao - ajde, ja ću čekat i ovdje, a kada ih dovedeš, onda ću ih ja preslušavati . Jesili me razumio?

- Jesam - reče Čevapović, ugrize se za usne i izidje.

Malo su kasnije ona dva druga komesara odveli medju sobom šefa u sobu, što se nalazi kraj sobe uredujućeg činovnika, te ga položili na krevet, koji se je tamo nalazio i na kome inače ovaj spava, kada po noći nema posla. Šef je za čas hrkao, kao da drva pili.

*

Čevapović je podpuno i zveo svoj stratežki plan. U dva je sata postavio četiri stražara i dva agenta pred kuću, a isto toliki broj u Draškovićevoj ulici, da mu ne bi tko pobjegao kroz dvorište na tu ulicu. U četiri je sata pozvonio na kućna vrata. Nakon duge zvonjave pojavio se je kućepazitelj i otvorio vrata.

- Policija! - reče Čevapović odlučnim glasom. Kućepazitelj se malo trže, protrlja rukom snene oči i ukloni se malo na stranu. Čevapović unidje s četiri stražara i dva agenta u kućnu vežu. Dva stražara postavi u dvorište, a s ostalom dvojicom i s agentima ode u prvi kat i pozvoni na vrata Donnerova stana. Zvonio je dugo i opetovano. Istom se nakon kojih četvrt sata začuše u predsoblju koraci i lupkanje nekih papuča.

- Tko je? - javi se iznutra Janičin glas.

- Otvarajte, - reče Čevapović - ovdje je policija, imamo gospodinu Donneru nešto hitnoga saobćiti.

- Jezuš i Marija! - čuo se je iznutra Janičin glas - idem odmah zvati gospodina.

Kada su se vrata otvorila, stajala su u predsoblju u noćnim haljinama Donner i Donnerica, a iza njih je stajala Janica u košulji. Donnerica je stajala stisnutih usana, a Donneru su klecala koljena.

- Ja sam policajni komesar Čevapović, - predstaviti se Čevapović dostojanstveno i udje u predsoblje - a ovi su moj i agenti i stražari - pokaza rukom na svoju pratnju.

- Dobro večer , dobro večer - klanjao se Donner uplašeno - izvolite, izvolite unutra. Čime mogu služiti?

- Gospodine Donneru, ovdje kod Vas stanuje jedna gospodjica, koja je došla iz Beča prije kojih mjesec dana. - Jest, jest, gospodjica - promuca Donner . - Gdje je njezina soba?

- Evo, tu, tu - pokaza Donner prstom na jedna vrata.

Čevapović dade agentima rukom neki znak i njih se dvojica postaviše pred vrata, i zvadiše iz džepova samokrese i uperiše ih prema vratima.

Čevapović izvadi takodjer samokres, pridje k vratima i pokuca na njih. Neko je vrieme čekao, nu nitko nije odgovarao, a onda udari jako šakom nekoliko puta po vratima. Opet se nitko nije javio. Zatim udari držkom od samokresa nekoliko puta tako jako, da se činilo, da će vrata prsnuti . Nu opet ništa.

- Aha! - reče Čevapović - zaludu vam, ne će t o ništa pomoći.

- Zatim prihvati r ukom za kvaku, pritisnu je i polagano naškrinu vrata, a oba agenta pružiše samokrese kroz otvor. Čevapović se povuče malo natrag i pusti agente, da oni idu napried. Agenti su oprezno otvarali vrata i ulazili unutra. Jedan izvadilievom rukom iz džepa ručnu svjetiljku, razsvietli sobu, nadje kraj vrata puce električnog svietla pritisnu ga i soba se razsvietli. Agenti pridjoše krevetu, a onda se natrag okrenuše i jedan reče:

- Nema ni koga!

Što? - poviče Čevapović, - tražite, sakrili su se!

Agenti su otvorili ormar, zavirili pod krevet, pregledali sve, nu u sobi nije bilo nikoga.

- Kako nema nikoga! - biesnio je Čevapović. - Nema, gospodine komesaru, - rekoše agenti . Čevapović se obrati Donneru:

- Gospodine Donneru, gdje je gospodjica? - Gospodjica? Nemam pojma, gospodine komesaru - reče Donner, a onda se okrenu k ženi:

- Stara, gdje bi mogla biti gospodjica?

Donnerica slegnu ramenima, okrenu se k Janici i upita:

- Jana, gdje je gospodjica?

- Ne znam - odgovor i Jana - sinoć, kada sam otišla spavati, bila je još tu u sobi . Ja ne znam gdje je.

Komesar ih je gledao svih troje i reče:

- E, onda gospodine Donneru, onda moramo napraviti premetačinu u svim sobama, i u vašim.

Čevapović je imao još nade, da se gospodjica skriva u kojoj drugoj sobi.

- Ali , gospodine komesaru - nema gospodjice u mojim sobama. Što mislite o meni ? - branio se Donner, koji je sada postao hrabriji, kada je vidio, da se zbilja radi samo o gospodjici.

Nu nije ništa koristilo. Agenti su pretraživali sve sobe, nu gospodjice nije bilo.

I Sida je morala ustati iz kreveta, da ju Čevapović dobro vidi i da se osvjedoči, da to nije ona, koju on traži . Isto tako i sobarica. A nije se nijedna od njih baš mnogo ni branila ni srdila, makar su bile tek u košulji. Čevapović je stajao usred predsoblja razočaran i poražen i dugo je razmišljao, a onda posla agenta, da mu opet dovede Janicu, koja je otišla bila u svoj u sobu i već opet legla.

- Slušajte - izdera se na nju - Vi morate znat i gdje je ta gospodjica.

- Zašto bih ja morala znati - odgovori Jana otresito - što se mene tiče gospodjica?

- Ja ću Vas zatvoriti, jeste li čuli - povika opet Čevapović - govorite gdje je, ili Vas odmah vodimo u zatvor.

- Što Vi mislite, da se ja bojim vašega zatvora - odgovori Jana još otresitije. - Lovite si je, što ja znam gdje je.

- Kada ste ju zadnji put vidjeli?

- Sinoć. Od preksinoć nije izlazila od kuće, a sinoć je tu u sobi bila, kada sam ja otišla spavati. To sam vam već rekla, pa što hoćete više?

- Je li tko sinoć ili jučer popodne k njoj dolazio?

Jana se malo zamisli, a onda reče:

- Jest, sjećam se. Sinoć je oko devet sati došla jedna gospodja i pitala za gospodjicu, da hoće s njom govoriti. Ja sam je odvela u gospodjiči nu sobu. Što su tamo radile, ja ne znam.

40. od 54
   
Evidentirano

Jedna ruka drugu pere
Marica
Administrator
*
Postova: 7768



« Odgovor #41 : Siječanj 14, 2016, 16:39:45 »


- Kako je izgledala ta gospodja?

- Bila je visoka i krupna, na glavi je imala bieli veliki šešir, a u r uci je nosila jedan kovčeg.

- A kada je otišla ta gospodja?

Janica se opet malo zamisli, a onda reče:

- Vidite, gospodine komsaru, to ne znam. Kada sam je odvela u gospodjičinu sobu, onda sam otišla u kuhinju i nisam više u gospodjičinu sobu gledala, niti sam vidjela, kada je ona gospodja otišla.

Čevapović nije znao, što bi više Janicu pitao, nešto promrmlja sam za sebe, očito neku krupniju psovku, a onda ode skupa sa svojim agentima i stražarima.

Kada je Janica za njima zatvorila vrata, i zplazi jezik i reče:

- Beeeee, da Bog da, noge polomili niz stepenice!

XIX.

Te iste večeri, kada je imala biti uhićena plava gospodjica, stajao je pred kućnom vežom kao obično zadnjih dana jedan redarstveni agent, koji je zabilježio u svoj notes sliedeće:

"U pola deset sati unišla je u kuću jedna jako visoka žena sa bielim šeširom na glavi. U ruci je imala oveći rogožar. Izgledala je kao neka dobro stojeća žena iz provincije. U kućnu je vežu unišla sigurno, kao da joj je kuća poznata, jer nije prije toga gledala na kućni broj.
Oko tri četvrt deset izišla je iz kuće jedna služavka, koja je vodila na lančiću jednog malog crnog cucka valjda na šetnju".

Četvrt sata kasnije zabilježio je agent ovo:

"U deset sati izišla je ona visoka žena iz provincije sa bielim šeširom na glavi. S njom je išao izpod ruke jedan dječak od 16-17 godina, još u kratkim hlačama i s očalima. Imao je pod rukom nekoliko knjiga. Izgleda da je djak i da je sin te žene iz provincije i da ga je ona došla posjetiti".

Malo iza toga došla je agentu izmjena. Došao je drugi agent, koji je preuzeo njegovo službeno mjesto. Dosadašnji agent rekao je nešto novom agentu povjerljivo, a onda se okrenuo i otišao na redarstvo. Novi je agent nastavio pred kućom šetnju na isti način kao i onaj koji je otišao, samo se je držao bliže uz zidove kuća, jer je kiša, koja je već dugo vremena sipila počela jako i naglo padati. Služavka, što je vodila cucka na šetnju, dotrčala je pločnikom, vukući psića za sobom, koji je skakutao na tri noge, te je utrčala u kućnu vežu, tu se zaustavila i otresala sa oprave kapi kiše. Za njom je utrčao u vežu agent, te se upustio s njome u r azgovor, dok je psić njušio oko nogavica njegovih hlača, a onda je došao kućepazitelj i zaključao kućna vrata.

Kada su žena sa velikim bielim šeširom i dječak zamakli sa Trga N., okrenuše kroz Draškovićevu ulicu, te odoše brzim korakom kroz Vlašku ulicu do Kaptola, a odanle preko Dolca, te zakrenuše u Tkalčićevu ulicu. Kiša je sve jače padala, pa su ulice bile dosta puste. Čim su išli dalje Tkalčićevom ulicom, postajalo je mračnije, jer je javna razsvjeta ulice bivala sve rjedja i slabija. Žena je išla dugim i brzim korakom, a dječak je svaki čas zaostajao, pa bi od vremena do vremena poskočio za jedan korak, da se nadje opet uzporedo sa ženom. Smetale su ga očale, koje su se bile zarosile i zamaglile od kiše, uslied čega je slabo vidio, a ulične svjetiljke činile su mu se kao neke široke i velike raztezane zviezde dugih i nejednakih krakova.

- Samo još malo, skoro ćemo stići - rekla je žena, kada je dječak bio opet zastao za pola koraka.

- Pazite, tu je veće blato, predjimo na drugu stranu.

Po staroj, nereguliranoj i neasfaltiranoj Tkalčićevoj ulici ležale su čitave mlake vode, kao da je tko po njoj porazbacao neke velike tanjure i zdjele, a na njima se je odražavalo slabo svietlo ulične razsvjete. Stare nizke kuće, što su se nizale jedna iza druge u neravnoj liniji, zabadale su neka više, a neka manje svoje uglove u ulici, a mokra su im pročelja odavala sliku sela ili kakvog zapuštenog malog provincialnog gradića.

Žena i dječak predjoše ulice preskačući mlake i kaljuže, dodjoše do mjesta, gdje su sa zapadne strane ulice prestale kuće, a onda se uzpeše uz jednu malu brinu, na jednu drugu uzku, blatnu i gotovo posve nerazsvietljenu uličicu, koja je tu počimala i išla dalje uzporedo sa Tkalčićevom ulicom. Iz te su male ulice vodile drvene stepenice prema Gornjem Gradu, a izlazile su u ulicu Pavla Radića, tamo negdje u blizini, odakle se iz te ulice zakreće u Gornji Grad kroz Kamenita Vrata.

Žena i dječak zakrenuše na stepenice i kada su došli po prilici na polovicu ustaviše se, a visoka se žena zagleda u ogradu od širokih dasaka, koja se je pružala pokraj stepenica, a iza koje je neki vrt bio. Ogleda se dolje i gore uz stepenice, a kada se je osvjedočila, da ne ide nitko ni gore ni dolje, provuče se izpod naslona, kojim su stepenice ogradjene, spusti se sa stepenica u mali jarak, opipa rukama nekoliko dasaka, od kojih se jedna otvori prema unutra kao krilo od kakvih malih vrata, obazre se na dječaka i reče:

- Hodite za mnom.

Dječak se spusti k njoj u jarak, a onda se oboje provukoše kroz otvor i nestade ih iza ograde. Najprije su išli desetak koraka kroz visoku mokru travu po zemljištu što je koso visjelo, a onda se nadjoše na jednom uzkom i skliskom strmom puteljku. Dok su se tim puteljkom uzpinjali, dječak se je svaki čas poskliznuo i da može ići dalje za ženom, držao se je rukom za njezinu opravu kod pasa. Tako su prošli po mraku kojih tridesetak koraka, gdje je staza zakretala na desno, a onda prodjoše kroz vratašca jedne druge ograde, te se nadjoše u jednom malom, mračnom i zamazanom dvorištu. Predjoše preko dvorišta i unidjoše u jednu staru nizku kuću, i zidjoše opet iz nje na drugoj str ani, predjoše opet jedno malo dvorište i udjoše u jednu oveću kuću. U toj su kući prolazili kroz nekoliko velikih soba, a onda opet kroz neke uzke, nizke i mračne hodnike, dok se ne nadjoše u jednoj većoj, nepravilnoj i vlažnoj prostoriji.

- Tu smo - reče žena, duboko uzdahnu i strese s opravom, sa koje poletiše kapljice, kao sa stabla poslije kiše, kada vjetar puhne, i prosuše se po zemljanom podu sobe.

- Morate se odmah presvući, da se ne prehladite. Negdje ste mokri do kože.

- Do kože - reče plava gospodjica i skinu sa glave mokru športsku kapu i očale s očiju - nu ne smeta meni šta drugo, nego mi je neugodno, što su mi noge mokre. Čini mi se, kao da stojim u vodi.

- Sjedite - reče žena i pokaza joj jednu dugačku drvenu klupu, što je stajala kraj stola - odmah ćete se presvući i preobući.

Žena metnu na stol svoj rogožar i i zvadi iz njega gospodjičino rublje, odielo, čarape i cipele, a onda reče opet:

- Presvucite se odmah, da ovo odielo metnemo sušiti. Tko zna, može se dogoditi, da biste ga ove iste noći mogli još jedanput trebati.

- Gospodjica sjedne oprezno na klupu i ogleda se po sobi, koja je više mračna negoli razsvietljena bila, jer ju je razsvjetljivala tek jedna mala petrolejska svjetiljka, koja je visjela na zidu, i upita sa naivnim glasom:

- Ne će nitko gledati unutra?

Žena se nasmija i reče:

- Nema od kuda, vrata sam zaključala, kada smo unišle.

Gospodjica se ogleda opet po sobi i sada tek opazi, da na prostoriji nema nigdje nijednoga prozora, pa se poče svlačiti. Skide najprije kaputić i prusluk, a onda polagano posve mokre hlače, koje su joj se bile gotovo priliepile uz tielo.

- Hoću li morati ovdje prenoćiti ? - upita ženu, odlazeći mokre komade odjela na stol.

- Da, ali ne u ovoj tamnici. Kada se presvučete, odvesti ću Vas u jednu sobicu, koja će dotle biti pospremljena.

- Gospodjicu taj odgovor malo utješi, jer je ova prostorija bila strašno vlažna i zagušljiva. Kada je presvučena bila, pogleda ženu i reče joj:

- Ali i Vi ste sasvim mokra, idite se i Vi presvući, da se ne prehladite.

- Nemajte brige za mene - odgovor i žena i dodade: - Sada pričekajte jedan čas, idem vidjeti je li sobica preuredjena - i odmah zatim odključa vrata i izidje. Gospodjica je sjedila na klupi spuštenih ruku u krilo. Bila je posve mirna i sabrana, kao da je posve naravno, da se sada nalazi na ovom mjestu i u ovim čudnim prilikama. Sjedila je tako kojih četvrt sata ne mičući se i ništa ne misleći. Onda se povrati ona žena, nu ne sama, nego s jednim stasitim čovjekom srednje dobi, koji se približi gospodjici, pruži joj ruku i reče:

- Gospodjice, žao mi je, da Vam ne možemo pružit i boljega konačišta, nu morate se zadovoljiti i s ovim, što Vam možemo dati. Glavno je, da sve prodje u redu.

Gospodjica prihvati ruku i reče:

- Hvala, ja ću biti sa svime zadovoljna, samo mi je žao, što radi mene imate tolike brige i toliko neprilika.

- Ništa, mi smo sretni, da možemo za Vas nešto učiniti. Spavat ćete u jednoj maloj sobici. Ako čujete razgovarati neke mužke glasove, ne treba Vas to ništa smetati. To su naši, koji će cielu noć bdieti i držati stražu. Možete spavati posve mirno, a potrebno je da dobro počinete, jer je moguće da sliedeću noć ne ćete uobće imati prilike spavati i odmoriti se. Nu onda će poslije toga opet biti sve dobro. Sutra će Vas prije podne posjetiti gospodjica Ruža, jer večeras nije mogla doći, budući da je zapriečena važnim poslom. Ona Vas liepo pozdravlja.

- Hvala! - odvrati gospodjica.

- A sada: laku noć! Budite mirni i spavajte dobro.

Čovjek izidje, a odmah zatim odvede žena i gospodjicu u njezi nu sobicu. Prošle su preko jednoga hodnika i unišle u jednu veću isto tako razsvietljenu sobu, koja je imala jednu stienu drvenu, a u stieni mala vrata i jedan mali prozorčić. Prodjoše kroz ta mala vrata i nadjoše se u jednoj maloj prostoriji, tek tolikoj, koliko je mogao u nju stati jedan mali željezni krevet i jedan umivaonik, nu sve je čisto i uredno bilo, a posteljina je mirisala od čistoće i svježine.

- Evo, ovdje ćete spavati - reče žena, kada su unutra unišle.

- Zapalit ćemo svieću, a ja ću petrolejsku svjetiljku iznieti, da ne zaudara. Ne će Vam biti tjeskobno, jer će u ovoj drugoj sobi biti cielu noć straža, a ja ću sutra doći rano ujutro k Vama, da Vam budem na ruku za sve, što budete trebali. Trebate li što sada?

- Hvala, ne trebam ništa više za večeras.

Kada je gospodjica ostala sama u sobi, sjede na krevet i osta dugo zamišljena. Osjećala se je ugodno. Kada je došla u ovu kuću, bilo joj je hladno, jer je od kiše bilo mokro ne samo odielo nego i tielo. Sada, presvučena u svoju opravu, ćutila je pocielom tielu neku ugodnu toplinu, a ni sobica nije bila vlažna i zrak nije bio tako zagušljiv. Htjela se je početi svlačiti , nu predomisli se i osta dalje sjediti na krevetu. Kako je god i samoj izgledalo, da je posve mirna, ipak je sve to, što je proživljavala, djelovalo na nju, te je ćutila, kao da u njoj nešto titra, nu taj joj osjećaj nije bio neugodan, nego ju je štoviše napunjao nekim zadovoljstvom. Nije joj se dalo leći , kao da je htjela pričekati, da vidi što će još poslije svega toga doći.

Malo zatim začuje tihe korake u sobi, od koje je odieljena bila samo tankom drvenom stienom, i u koju je urezan bio mali prozorčić, nu koji je zastrt bio sa jednom tamnom zavjesom. Sudeći po koracima, unišlo je u onu drugu sobu više osoba, a kada su se koraci umirili, začu se više mužkih glasova, koji su polagano govorili, nu kada se je pozorno slušalo, mogla se je dobro razabrati svaka rieč.
 
41. od 54
   
Evidentirano

Jedna ruka drugu pere
Marica
Administrator
*
Postova: 7768



« Odgovor #42 : Siječanj 14, 2016, 16:40:33 »


Gospodjicu obuze želja da vidi, tko se nalazi u toj sobi. Malo promisli, kako bi to mogla neopaženo učiniti, a onda ugasi svieću, pomakne zavjesu, koja je zastirala prozorčić, i proviri kroz staklo. U sobi su za stolom sjedila četiri mužkarca. Jedan je mogao imati oko trideset i pet godina, bio je tamne puti i ozbiljna lica. Drugi je jak i vrlo razvijen čovjek bio oko trideset godina, u seljačkom odielu, a ostala su dvojica bili mladići izmedj u dvadeset i dvadeset pet godina, po izgledu sudeći jedan djak, a drugi radnik. Obojica su imala mladolika, gotovo djevojačka lica. Malo podalje od njih ležalo je na dugačkom stolu nekoliko velikih samokresa i golih bodeža. Onaj najstariji nešto je čitao poluglasno, a ostali su ga slušali . Kada je prestao čitati, malo se zamisli, a onda reče:

- Baš su redarstva cieloga svieta nesposobna. Kakva sva sredstva imaj u na razpolaganje, a ne mogu nikada ništa sama odkriti. Štogod saznadu i pronadju, nanese im to sami puki slučaj, ili je to [/b]plod kakove izdaje[/b].

- To je i naša sreća - reče mladi radnik. - Da je redarstvo išta vriedno, zar bismo mi mogli raditi kako radimo?

- To je druga stvar - reče seljak - [/b]s nama je cieli narod[/b], a redarstvo je nemoćno proti naroda, te ne bi moglo ništa napraviti, da je i najsposobnije.

- Da, ali da je sposobnije, ipak bi moglo koješta više saznati i odkriti - reče opet radnik - nu ono nikada ništa valjano ne zna.

- Kako ne bi znalo - reče podrugljivo djak - zar ne vidiš, kako u novinama piše gotovo svaki dan, da redarstvo zna za svako naše kretanje, znadu sve što radimo, poznaju nas sve, znadu čak što naši u inozemstvu ručaju i večeraju, završi podruglijvim glasom djak.

- Nu, to oni uviek znadu istom onda, kada se je nešto dogodilo. Onda se oni prikazuju velikim, a medjutim nisu ništa znali - reče radnik.

- Eh, da oni što unapried znadu, onda se ne bi nikada ništa ni dogodilo, a kada se što dogodi, onda zna i moja baba - reče seljak.

- Ja ne poznam tvoje babe - reče radnik - nu sigurno je, da je pametnija i sposobnija od mnogog šefa policije - reče radnik. - I od mnogog diplomate - reče djak.

- A jesu i diplomati svoje novce vriedni - reče onaj najstariji.

- Kod njih ide uviek sve uredu. Oniliepo naprave plan, kako bi se nešto imalo napraviti, naprave program i za tudje države, koje se često njih uobće ni ne tiču, sastanu se, naprave neki pakt i onda misle, da će to biti sve tako, kako su oni zamislili i kako su se dogovorili. Što misli narod, ili narodi, to je njima svejedno. Oni sa narodom i sa životom nemaju ništa zajedničkoga. Njihovo je sve samo na papiru i na zelenom stolu. Naravno, onda dadu novinarima svoje izjave, kako su oni to sve dobro iliepo napravili i novine cieloga svieta pišu, kako je ta i ta diplomacija napravila veliko djelo. A onda negdje narod malo strese ramenima, i njihovo se djelo sruši kao kula na piesku. Nu diplomati se malo začudiše više puta ne će ili ne mogu ni vjerovati, da se je takvoga što dogodilo, ali pouke odatle ne povlače, nego opet tjeraju nanovo isto, možda samo malo drugačije. Što je to njima učiniti ili inscenirati, da se u jednoj zemlji postavi neka vlada, koja nema za sobom moguće više od tridesetak ljudi. Oni takvu vladu proglase spasom za dotični narod, nazovu je negdje autorativnom vladom, negdje plemenitom vrsti demokracije, negdje vladom mladje generacije, vladom kakvog mladjeg diplomate novije škole i onda čekaju velike rezultate za svjetski mir. Jer njima je glavno mir i sigurnost. A onda se negdje malo strese narod, komu je takova vlada, što je postavljena radi tobože medjunarodne potrebe i obćih medjunarodnih interesa tako mila i potrebna, da je nestane, kao da ju je vjetar odnio, pa se diplomacija onda tome ne može načuditi. Ne može se načuditi, da je dotični narod nije mogao shvatiti. E, naravno, kad narod nije svršio diplomatske škole.

Tako oni misle, da se može i jedan narodni pokret zustaviti, kada god se hoće, ako im taj pokret časovito ne konvenira, a onda opet, da ga se može pustiti, da se širii da ide napried, kada to oni nadju opet shodno, kao da je to neki predmet koji se može držati na konopcu i pomicati po volji, a ne znaju da svaki pokret, bilo nacionalni bilo socialni, ide svojim putom bez obzira na sve diplomacije cielog ovog svieta, jer to nije ni kakav pakt niti kakovi drugi diplomatski akt, koji se može kada se hoće sklopiti i opet, kada se hoće razriešiti, nego je to život, koji ide i koji živi, baš kao što živi i što se giba čovječanstvo od iskona, pa do konca svieta, - dovrši onaj najstariji i zagleda se u strop.

- I koliko se onda prolije nedužne krvi, kada se narod rješava na taj način nametnutih mu vladavina, - reče djak.

- Ej, dragi, to ti je diplomatski teror, - nasmija se radnik.

- I nače su oni proti teroru, - dobaci seljak.

- Nisu nio ni proti svakom teroru. Ima diplomacija koja kaže, da su one samo proti individualnom teroru, - reče djak.

- Da, proti individualnom teroru, ali su zato za teror u masama i to onda, kada imadu vlast u rukama i kada ga mogu vršiti bez svoje osobne pogibelji. Kada tako poubijaju na stotine i tisuće ljudi bez ikakove obrane, onda taj teror nije po njihovome mišljenju odvratno i ogavno zločinačko djelo - odgovori radnik.

- Da, to za njih nije teror, to je po njihovom mišljenju vršenje pravde, a teroristi su oni, koji se od te pravde brane- reče seljak.

- Ubijanje je najstrašnija stvar, pa vršilo se ono u masama ili individualno- reče onaj najstariji - i nema veće tragedije negoli politička borba, u kojoj se dodje do tih sredstava.

- Zar i onda, kada se vrši u pravednoj obrani ? - upita seljak.

- Uviek - odgovori najstariji - nu nažalost, danas je to postalo svagdanjom pojavom.

- Nije čudo, kada su oni genialni stvaratelji mira u svojim mirovnim ugovorima učinili sve, da se Balkan protegne čim dalje u Europi i da je danas dopro već do srdca Europe- reče djak.

- Nama je savjest čista - reče seljak. - Nakon što nam ubiše vodju Stjepana Radića u po biela dana u beogradskom parlamentu, što se još drugo može nazivati terorom?

- Ej, da - reče radnik - za diplomaciju to nije bio teror. Za nju nije teror ni ono, što nam je iz zasjede na ulicama poubijano toliko najboljih ljudi . Po njihovom mišljenju je teror samo ono, što se vrši odzdo, iz naroda- reče radnik.

- Što je za njih narod? - dodade djak. - Po njihovom rječniku narod su samo vlada i dipl omacija i to su činbenici, s kojima oni računaju i koji imaju pravo na sve. Milioni ljudi, što faktično sačinjavaju narod, to za njih nije ništa, to je masa koja ima vladu slušati, plaćati porez i davati vojnike koji će ići u rat ginuti  kada oni naprave jedan novi pakt, ili jedan stari razvale. Oni računaju samo s vladama, bez obzira na to, dali su te vlade proiztekle iz naroda, ili su podržavane tek tudjim sredstvima i kakvom tudjom podzemnom silom.

- Nije onda čudo, - reče radnik - da dnevno viču, da je ciela Europa u zbrki i neredu, i da svaki čas može opet buknuti rat. Da oni puste narodima neka sami odlučuju, svega toga ne bi bilo, niti bi bilo pogibelji od rata. Nu ovako, dok diplomacija i redarstvo odlučuju, ne može drugačije ni biti.

- Da, ali oni misle, da su oni ipak kadri to stanje izliečiti. A znate kako lieče? Paktovima i konferencijama. Taj njihov posao sliči radu liečnika, koji bi bolestniku davao kinine ili aspirine, da mu izlieči temperaturu, koja mu je nastupila od upale neke rane, umjesto da mu lieči samu ranu - reče najstariji.

- Da, da, narod za njih ništa ne znači, - reče seljak. Eto, koliko puta smo se mi na njih obratili u našem jadu i nevolji, slali memorandume i nabrajali sva zlodjela, koja su na nama izvršena. A oni ništa. Ja ipak mislim, da je najizpravnije mišljenje onih, koji drže da nikada ne ćemo ništa polučiti, dok se budemo mi na druge tužili , nego da treba raditi tako, da se drugi na nas tuže - reče seljak.

- To je sigurno tako - reče djak.

- Onda će valjda shvatiti što hoćemo i što tražimo, kada uviek govore, da mi ni sami ne znamo što hoćemo - reče radnik.

- Naravno, nazivat će nas banditima, teroristima i Bog zna kakovim imenima- reče najstariji.

- Da njih tko zatvori u jednu te istu špilju sa vukovima vidjeli bi, bili tako govorili i ne bili onda razumili, da čovjek, kada se nalazi u istoj špilji sa vukovima, mora zavijati kao i vukovi - dovrši seljak.

Govor je postajao sve glasniji, kako je to i naravno kod svih ljudi, kada počnu razpravljati o nečemu, što ih zagrijava i opet netko poče govoriti uzdignutim glasom, nu seljak mahnu rukom, kao da se je nešto dosjetio i reče:

- Tiše, ova jadna ženska tu kraj nas ne će moći cielu noć oka stisnuti od naše galame.

- Imaš pravo - reče najstariji - razvikali smo se, kao da smo na kakvoj medjunarodnoj konferenciji. Nego vrieme je, da vas dvojica legnet e, - i pokaza na radnika i djaka - a nas dvojica ćemo stražiti i probuditi ćemo vas za jedno tri sata.

- Tako je! - reče seljak, ustade i sjede na jedan stari stolac, a djak i radnik se pružiše odmah na klupe.

Cielo je to vrieme plava gospodjica stajala kod prozorčića, promatrala tu četvoricu i slušala njihov razgovor . Sve je čula, nu sve nije pravo shvatila, a najviše se je čudila, kako ljudi razne dobi i raznih stanovišta sjede tako zajedno i razgovaraju, pa pomisli:

- Dakle svi jednako misle. - Od cielog razgovora ostale su joj u pamet i duboko usječene naročito dvie rečenice i to ono, što je rekao seljak, da postoji pravedna obrana.

Spuštajući zastor na prozor, sjeti se sebe i položaja, u kome se nalazi . Zar ona ne treba obrane i zar njezina obrana ne bi bila pravedna? Pa što je učinila i skrivila, da je hoće uhititi, zatvoriti, a možda i mučiti, a možda čak i suditi i objesiti. Zašto? Zar to nije strašna nepravda? Sigurno se takva nepravda čini i tamo onima u sobi i svim onima njihovim prijateljima, s kojima je ona u doticaj došla, i koji su joj svi tako dobri. Da, sigurno se oni od te nepravde brane pravednom obranom. A, evo, brane i nju, koja im nije ništa. Čuvaju je, brinu se za nju, a Bog zna što će još sve učiniti, da je izbave iz ove pogibelji, u koju je zapala.

Glasovi su posve zamukli gospodjica upali svieću, svuče se i legne u krevet. Sigurno je bilo već prošlo pol noći, nu nije mogla nikako zaspati. - "Ubijati je najstrašnije", pa "pravedna obrana" nesviestno je ponavljala u sebi, a usne su joj se micale kao da šapće. Sve više je zaboravljala na sve ono drugo što je čula, a te su joj se rieči usjecale u pamet kao uklesane. Na čas joj se je pričinjalo, da oni preko opet govore, pa bi napela sluh, nu nije se čulo ništa.

Što je dulje mislila, sve joj je jasnije postajalo, da se nalazi u strašnom položaju. Do toga časa nije to tako jasno osjećala. Sada se nalazi tu u nekoj maloj sobici, Bog zna gdje i u kojoj kući.

Tamo pokraj nje u sobi nalaze se četiri mužkarca, što je čuvaj u sa samokresima i bodežima. Tko su ti ljudi? Tko je ona visoka žena, što ju je upravo pred nosom ugrabila redarstvu uz najveću pogibelj, da bude zatečena i sama uhvaćena?

42. od 54
   
Evidentirano

Jedna ruka drugu pere
Marica
Administrator
*
Postova: 7768



« Odgovor #43 : Siječanj 14, 2016, 16:41:18 »


A što sada? Je li strašno stanje već dovršeno, ili sada istom pravo započinje. Kako i kada će izići iz ove podrte i zaboravljene kuće? Što će biti sutra? Ne će li je redarstvo ipak odkriti, nije li već na njezinom tragu, ne će li još noćas, možda već za koji sat, a možda već za nekoliko minuta provaliti u tu kuću, naći je i odvesti. Što će napraviti ona četvorica ljudi, ako redarstvo provali? Tući će se s njima, sigurno će se tući, pucat će, ta eno tamo im na stolu stoje samokresi a onda će biti krvi, biti će ranjenih, biti će mrtvih, a što će onda ona? I nju će sigurno pogoditi koja kugla, bit će ranjena, ubijena. . . U ušima joj je šumilo, pred oči ma su joj se vrtili plavi i crveni koluti, vrtili su se i motali vrtoglavo, valjda cielu noć.

*

Ruža je došla oko devet sati ujutro skupa sa visokom ženom. Unišla je u veliku sobu, u kojoj su sada bila četvorica drugih ljudi. Pridje k malim vratima, što su bila u drvenoj stieni, prisloni na njih uho, nu iznutra se nije ništa čulo. Naškrinu malo vratašca i zaviri unutra.

- Još spava - reče potiho visokoj ženi.

Doista je gospodjica još uviek spavala tvrdo, a probudila se je tek oko jedanaest sati, kada je Ruža ponovno došla. Preživjeli su je dogodjaji toliko umorili, da joj je potreban dugi san bio.

Kada je Ruža sjela kraj nje na krevet, malo se je protegla, zakrenula glavom na desno pa na lievo, a onda je otvorila oči i još u polusnu rekla:

- Pravedna obrana!

- Ja sam Ruža, došla sam Vas probuditi - reče Ruža i sagne se nad nju. Gospodjica otvori jače oči, prepozna Ružu, baci joj obje ruke oko vrata i reče:

- Gospodjice Ružo, kako sam Vam zahvalna!

Ruža učini, kao da je prečula te rieči i nastavi:
- Još ćete danas ostati ovdje, a navečer ćete putovati.

- Kamo? - upita gospodjica kao iznenadjena. - Kuda ću putovati?

Ruža se nasmija i upita:

- Ili želite ostati ovdje s nama?

- Kako bih rado ostala, kada bi ovdje bile druge prilike! - uzkliknu gospodjica i odmah dodade:

- Dakle, danas navečer ću putovati. Vlak ide, čini mi se oko jedanaest sati, i sutra oko deset sati biti ću već u Beču.

Ruža se opet nasmi ja:
- Ne ćete putovati vlakom, jer bi Vas na vlaku uhvatili. Put ovat ćete jednim drugim putom.

Gospodjica se je istom sada posve razabrala i snašla, te se sjetila svoga položaja. Malo promisli i reče:
- A hoću li sigurno moći odputovati?

- Hoćete sigurno. Bit će malo težko i trajat će dosta dugo, nu sve će proći u redu, - odgovor i Ruža sigurnim i uvjerljivim glasom, kako čovjek govor i samo onda, kada i sam vjeruje u svoje rieči, a onda dodade: - Ja sad moram otići, vratit ću se odmah poslije podne, da Vam pravim družtvo do navečer. Sada sam došla, da Vas samo pogledam i da Vam predam pismo, koje je jutros za Vas stiglo.

- Pismo! - uzkliknu gospodjica - sigurno od moje Ane i od. . .

Gospodjica ne dovrši, nego pograbi pismo, koje joj je Ruža pružila, ustajući sa kreveta i koja ju je prekinula riečima:

- Dakle do vidjenja! Gospodja, koja Vas je ovamo dovela, nalazi se sada ovdje u pokrajnoj velikoj sobi i dat će Vam sve što trebate. - Na to se oprostiše i Ruža ode.

U sobici je tako mračno bilo, da gospodjica nije mogla čitati, pa se brzo ustade i opremi, te izidje u prednju sobu. Ona su četiri mužkarca izišli van, a gospodja je stavila pred nju doručak. Nu gospodjica nije imala vremena doručkovati, nego se je žurila pročitati pismo. Čitala je u sebi:

Draga gospodjice!

Ne ćete se srditi, što Vam pišem, nu ne ću biti dugačak, pa ćete mi si gurno oprostiti. Gospodja mi je Ana rekla, da Vam je pisala o svemu, što se je dogodilo. Danas sam pušten na slobodu, nu nažalost ne mogu više ostati ovdje, nego moram odmah odputovati.
Naravno, da to samo po sebi, ne bi za me imalo nikakvog značenja, kada ne bi bilo dviju činjenica, koje me tako težko tište. A to je prvo, što ne ću biti ovdje u Beču, kada se povratite, da se barem na jedan čas zagledam u Vaše oči, da Vas vidim i čujem, pa makar samo još jedanput u životu. I drugo, što po nalogu koji sam dobio putujem na mjesto, na kome ću ostati sigurno dugo vremena i od kuda se kroz cielo to vrieme ne ću moći maknuti te ne ću imati nikakve mogućnosti da Vas kroz cielo to vrieme vidim na bilo koji način.
To su činjenice koje mi zadaju bol, koju nisam u stanju opisati u ovim redcima. Ali, draga gospodjice, ja sam navikao zatomljivati svaku bol, pa večeras odlazim, noseći tu bol u srdcu, da s njome živim negdje daleko od Vas, a ona će mi biti laka i sladka, ako od vremena do vremena budem mogao čuti, da ste Vi sretni i da barem kadkada mislite na mene. Sve, što osim toga čuvstva i te boli mogu sobom ponieti jest jedna mala Vaša slika, koju mi je dala dobra gospodja Ana i nada, da me ne ćete zaboraviti te da će se jednom, možda prije nego ja i mislim, svršiti moj križni put. A onda, da ću Vas opet vidjeti, gledati u Vaše oči i u njima naći sreću, kakove sigurno nigdje drugdje na svietu nema. Kada se povratite u Beč, naći ćete kod gospodje Ane jednu adresu, preko koje ću moći dobivati pisma, pa ako me već niste zaboravili nadam se, da ću bar kada imati sreću pročitati nekoliko slova, što ih napiše Vaša biela ruka, a ako mi dozvolite i ako Vas bude zanimalo, ja ću Vam preko gospodje Ane javljati da sam živ i sretan, što mislite na mene.

K. Dulibić


Gospodjica spusti ruke sa pismom na krilo i zagleda se ukočenim pogledom u čadjavu stienu sobe. Lice joj je bliedilo, a na njemu se pokraj usana pokaza mnogo jače i izrazitije ona ukočena crta, koja je njezinome licu davala sliku tuge, ali i snage. Sjedila je tako dugo, dugo i nije vidjela ni čula, kako je ona visoka žena u sobu ulazila i izlazila. Razmišljala je, ni ne treptajući očima, a onda se ustade, ode opet u sobicu, sjede na kr evet, pokrilice rukama i spusti glavu na jastuk.

Kada je poslije podne došla Ruža, našla ju je kako još sjedi na krevetu. Ruža sjede kraj nje, uze njezinu ruku u svoje ruke i reče:

- Gospodja mi je vani rekla, da Vas je pismo, koje sam Vam jutros ostavila, jako razžalostilo.

- Gospodjica pogleda Ruža dugim mirnim pogledom, pruži joj pismo i reče:

- Molim Vas, pročitajte ga.

Ruža uze pismo, pročita ga, pogleda u pod i reče: - Znala sam!

- Draga Ružo, - reče gospodjica - što mi koristi vraćati se u Beč. Po što? Zar zato, da idem opet kao i prije svaki dan u onu poslovnicu, medju one ljude, a kada se na večer vratim kući, da ne nadjem, ne vidim i ne čujem njega. Zašto se je sve to dogodilo, zašto je morao otići?

- Po odredbi - odgovori Ruža.

- Kakova je to odredba?

- Kakova? Kakovoj se mi svi pokoravamo bezuslovno i bez i kakva obzira.

- Razumijem - odgovori gospodjica, koja je doista shvatila što to znači, a onda upita dalje: - A kuda je morao otići?

- To Vam ne mogu reći - odgovori Ruža i pogleda je pogledom, koji je izražavao sućut i dodade:

- Sve će to jedanput svršiti i onda ćete sve znati i onda će biti sve dobro iliepo.

Gospodjica ustade, postavi se pred Ružu, metnu i drugu ruku u njezine ruke, pogleda joj u oči i reče:

- Ružo, ja sam sve dobro promislila. Mislim već nekoliko dana, a naročito sam promislila danas, nakon što sam pročitala pismo. . .

- Što ste promislili?- upadne naglo Ruža, a jake joj se obrve sakupiše, kao da su je te gospodjičine rieči zabrinule.

- Sve sam promislila, želim, hoću i moram biti isto što ste Vi, što je Dulibić, što ste svi vi - reče gospodjica odlučnim glasom.

Ruža ustade, pogleda je svojim dubokim pogledom u oči i upita tvrdim glasom:

- A znate li Vi što sam ja, što smo mi svi ? - Sve znam, sve mi je jasno.

- Vjerujem, ali sigurno ne znate, kakove smo mi obveze preuzeli na sebe onim časom, kada smo postali ono, što jesmo.

- Ne znam točno, ali sam u ovo kratko vrieme vidjela poprilici, što su i kakove su te obveze. Sve, sve ću to i ja preuzeti na sebe. Od toga me ne može nitko odgovoriti. Recite Ružo, mogu li i ja to postati, recite, jesam li dostojna. Ja znam da ovisi o Vama da li ću biti primljena. Recite, jer ja žudim, da budem s vama, da budem isto što i svi vi i to čim prije, odmah.

Ruža je gledala u zemlju, dugo je mislila, a onda joj stisnula malo jače ruke, pogleda joj u oči i reče:

- Večeras!

Gospodjičine oči zabljesnuše u polumraku, ruke joj malo zadrhtaše, a srdce zakuca naglo i jako.

Ruža je malo iza toga otišla, nu povratila se je oko pet sati poslije podne. Sjedile su u velikoj sobi i razgovarale. Oko šest sati došao je onaj čovjek, koji je prošle večeri bio došao pozdraviti gospodjicu prije nego je pošla na počinak. Pripoviedao je, da iz Like nema nikakve viesti, jer su sve veze prekinute. U gradu da je kao obsadno stanje. Čitave grupe stražara i žandara prolaze po ulicama, ljudi ne smiju nikuda, ni stajati u grupama više od dvojice, gostione se imaju zatvarati već u sedam sat i navečer, a mnogi, koji su se otvoreno izlagali za režim, da se sakrivaju, bježe, il  se na bježanje spremaju. Pripoviedao je dalje, kako im je taj strah bezrazložan, jer da akcija u Liki još ne znači konačni ustanak, jer to nije tako predvidjeno. Pripoviedao je, da je uhićena Donnerova služavka Janica pod sumnjom, da je ona pomogla gospodjici pobjeći, da je Edmund Greif, poznati bogataš i ženskar, nadjen u blizini Botaničkog vrta izboden noževima i da je prevezen u bolnicu, nu da je malo nade, da će ostati na životu. . .

Oko sedam sati navečer došao je jedan mladić i donio Ruži jedno pisance. Ruža ga je pročitala nekoliko puta u sebi, a onda je pogledal a gospodjicu značajnim pogledom i rekla joj baš kao prije:

- Večeras!

Kada je otišao onaj čovjek, koji je pripoviedao novosti, reče Ruža:

- Draga gospodjice, kada sam poslije podne bila otišla, priobćila sam našima Vašu želju. U pismu, koje sam malo prije dobila, javljaju mi, da je riešeno i da ćete biti primljeni. Noćas ćete putovati, a prije polazka bit ćete primljeni.

- Hvala Vam Ružo! I kada odputujem, uvjerena sam, da se i pak s Vama ne ću nikada razstati i da ćemo za uviek biti prave sestre.

- Hoćemo - reče Ruža sa zanosnom i primi njezine ruke.

- Oko deset sati unidje opet onaj mladić i reče Ruži:

- Ružo, čekaju vas.
 
43. od 54
   
Evidentirano

Jedna ruka drugu pere
Marica
Administrator
*
Postova: 7768



« Odgovor #44 : Siječanj 14, 2016, 16:41:55 »


Ruža ustade i reče gospodjici:

- Idemo!

Obadvie izadjoše i podjoše za mladićima. Prodjoše kroz jedan tiesni nizki hodnik, a onda mladić otvori jedna vrata i pusti da prodju kroz njih. Nadjoše se u jednoj sobi bez i jednog prozora, tamnih stiena i nizkog stropa. Na kraju je sobe bio stol, pokriven crnim suknom. Na stolu su gorile dvie svieće, koje su svojim drhtavim svietlom slabo razsvietljivale sobu. Medju njima je stajalo propelo, a pred njime se je bljeskao dugi bodež, položen unakrst preko jednoga velikoga samokresa. Iza stola su stajala tri čovjeka, sva trojica visoki, jaki ljudi, bliedoga i ozbiljnoga lica. Ruža povede gospodjicu napried i ustaviše se pred stolom. Gospodjici je srdce kucalo, a koljena su joj malo podrhtavala. Ona dvojica ljudi, što su sa strane sjedila, gledala su u tamno sukno stola, a treći, onaj što je stajao medju njima, gledao je u nju. Neko je vrieme šutio, a onda reče dubokim zvučnim glasom:

- Naša nam je sestra Ruža rekla Vašu želju. Znademo za Vaš čelični karakter, plemenito i pošteno srdce, te za Vašu ljubav za našu svetu s var. Ali prije nego primite na svoja ramena teret, koji mi nosimo, još Vas jedanput upozorujem, da od onoga časa, kada položite prisegu, ne pripadate više niti sebi samoj niti kome dr ugome, nego samo onoj vrhovnoj vlasti, koja ravna i gospodari s nama svima, koja odlučuje o našem životu i o našoj smrti i kojoj se treba za uviek bezuvjetno pokoravati u svemu, što ona naloži. - Zatim nadoveže svečanim glasom:

- Pitam Vas još jedanput, jeste li dobro promislili i možete li se na to obvezati?

- Promislila sam i mogu se obvezati - odgovori gospodjica razgovietno i sigurnim glasom, gledajući ravno u oči čovjeku, koji je pitanje stavio.

- Dobro, onda stavite ruku na ovo oružje i govorite za mnom - reče taj čovjek i poče govoriti obrazac prisege.

Gospodjica pristupi korak bliže, pogleda u svietli bodež i ciev samokresa, koja je bila okrenuta baš prema njoj, te položi na njih ruku. Osjeti hladnoću željeza, koja joj prostruji cielim tielom, a r uka joj malo zadrhta. Onda podiže oči, upravi ih u čovjeka, slušajući što govori.

- Zaklinjem se Bogom svemogućim. . . , - govorio je duboki glas.

- Zaklinjem se Bogom svemogućim. . . , - opetovala je gospodjica za njim sigurnim glasom.
- Da ću se boriti u ustaškim redovima. . .
- Da ću se boriti u ustaškim redovima. . . , opet je ponavljala gospodjica.
- Za uzpostavu slobodne i nezavisne države Hrvatske, da ću se pokoravati svim nalozima Poglavnika. . .
- Da ću čuvati svaku povjerenu mi tajnu. . .
- Da ću izvršiti bezuvjetno i pod cienu vlastitoga života sve naloge. . .


Gospodjica je govorila i dalje sigurnim glasom, a slabo svietlo upaljenih svieća, što je dopiralo odozdo sa stola, drhtalo je na njezinom bliedom licu i lomilo se na onoj zagonetnoj crti kraj ustiju, koja su se pri izgovaranju težkih rieči otvarala odmjereno i jače nego kod običnog govora. Duboki glas je govorio dalje, a gospodjica je za njim opetovala:

- I ako se ogriešim o ovu prisegu, ima me po propisima. . . stići kazna smrti.

- Tako mi Bog pomogao, Amen! - odzvoni duboki glas čovjeka.
- Tako mi Bog pomogao, Amen! - razlieže se za njim njezin zvonkasti glas, a oči joj se spustiše na Razpetoga.

Amen! - odjeknuše malo otegnuti glasovi one dvojice, što su stajali s desne ilieve strane čovjeka, koji je pred gospodjicom prisegu govorio, oči im se podigoše i sada prvi put pogledaše gospodjicu. Zavlada duboka tišina, u kojoj nije čula ništa do li udaranja svoga bila, i dubokoga dihanja Ruže, koja je stajala iza nje i gotovo nečujno pucketanje gorućih svieća.

Tišina potraja nekoliko časaka, a onda se opet začu duboki glas:

- Od ovoga ste časa naša prava sestra, koju ćemo od sada svi zvati sestra Tuga.

Zatim joj pruži preko svieća i oružja ruku, koju Tuga prihvati i osjeti, da joj cielim tielom prostruji nekimlaz, koji joj učvrsti i ojača noge, koje su sve do toga časa podrhtavale. I ostala joj dvojica pružiše ruke, a onda korakne Ruža napried, uze obim rukama njezinu glavu i poljubi je u čelo.

Mladić što ih je u tu sobu uveo, stajao je kroz to cielo vrieme kod vrata. Kada je prisega bila dovršena, izidje iz sobe i odmah se povrati sa četvoricom, koji ostadoše stajati na ulazu. Onaj čovjek, što je stajao u sredini iza stola, domahnu i m rukom i oni pristupiše bliže, a duboki glas reče:

- Predajem vam sestru Tugu, da je noćas povedete sobom i da je, kada stignete s onu stranu granice, izručite Krenu. Neka vam sestra Tuga bude kao svetinja, koju vam povjeravam, da je spasite i stavite u slobodu i pod cienu vlastitih života.

- Hoćemo! - odgovoriše složno sva četvorica.

- Sestro Tugo - nastavi duboki glas - podjite sretno, pratit će Vas Bog, duh stotina i stotina naših mučenika te ova braća, u koju se pouzdajte, jer će Vas braniti i svojim životima. Kada dodjete u inozemstvo, dobit ćete daljnje odredbe.

- Hvala - odgovori potiho gospodjica, a Ruža je uze izpod ruke i izvede iz sobe. Ona je koracala uz nju čvrstim korakom i gledala napried pogledom iz koga se je moglo razabrati, da gleda, a da ništa ne vidi. Išla je kao u omaglici.

Opet prodjoše uzkim i nizki mhodnikom i unidjoše natrag u velikusobu. U sobi su sjedili na klupi krupan seljak, dosta siede kose i brkova, te jedna seljanka, po izgledu još nešto starija od seljaka, a oboje u narodnim šestinčanskim nošnjama. Seljanka odmah poče razmotati veliki bieli svežanj, što je bio na stolu kraj nje i iz njega vaditi komade ženskog seljačkog odiela, kakav je i na njoj bio. Ruža privede Tugu seljaku i seljakinji i reče:

- Tuga, ovi su tvoj i otac i mati. Došli su po tebe, obući će te, i noćas ćeš poći s njima. Seljakinja je pogledala materinskim pogledom u gospodjicu i obadvoje joj pružiše ruku, a onda seljakinja upita:

- Hoće li se Tuga odmah obući?

- Odmah - odgovori Ruža - jer ćete skor o poći. - Seljakinja uze Tugu za ruku i odvede je u onu malu sobicu, da je obuče, a Ruža sjede na klupu pokraj staroga seljaka i reče:

- Kako ste Imbro? Nisam Vas već dugo vidjela. Kada ste dobili obaviest?

- Jutros - odgovori stari seljak. - Malo je prekratko vrieme bilo, nu ipak sam dospio javiti dalje, da prirede sve potrebno. Sutra ćemo moći već dalje na put, a u Sloveniji u Brezicama će čekati one žene. Je li tamo poslano sve što treba?

- Jest, sve je odpremljeno - odgovor i Ruža.

Ruža je razgovarala dugo sa seljakom. Iz sobice se je čuo od vremena do vremena glas gospodjice, koja je na staru seljakinju stavljala neka pitanja, i odgovor i seljakinje, koja joj je očito tumačila, kako se oblače pojedini komadi rublja i oprave, koje gospodjica još do tada nije nikada imala u rukama.

Nakon čitavog pola sata izidje i z sobice seljakinja, a za njom visoka i vitka pojava mlade seoske djevojke, koja je u seljačkoj bieloj opravi izgledala kao kip od šećera sa crvenim prslukom i tamno crvenim izšaranim rubcem na glavi, iz kojega je virilo liepo ružičasto lice. Ruža je pogleda, kimnu zadovoljno glavom i reče:

- Dobro je, baš si krasna seljakinja - a odmah zatim dodade: - A sada, draga sestro Tugo, podji s Bogom! Budi hrabra, s tobom su Bog i Hrvati! Zagrliše se, mlada seljakinja nasloni glavu na Ružino rame i osta dugo u njezinom zagrljaju.

Oko jedanaest sati pojaviše se, dolazeći sa drvenih stepenica, što izlaze iz Tkalčićeve ulice u ulicu Pavla Radića u blizini Kamenitih Vrata dva čovjeka, te zakrenuše ulicom desno. Malo iza njih odoše jedan seljak i dvie seljakinje, a onda još dva mladića i zamaknuše u oblačnu i tamnu noć prema Zviezdi i dalje prema Šestinama.

XX.

Tuga je stupala sa seljakom i seljakinjom odvažno i dugim korakom. U hodu je nastojala oponašati staru seljakinju. Čudno se je ćutila u svojoj novoj opravi, a napose joj je neobično bilo hodati u malim seljačkim opancima bez peta, u kojima se je svaki čas na mokroj ulici sklizala. Kiša je prestala padati, nu bilo je još uviek oblačno. Čim su dalje odmicali, razsvjeta je bivala sve slabija. Kada su stigli na razkršće Jurjevske i Mlinarske ceste, bilo je gotovo tamno, jer su razsvjetne žarulje tu na periferiji grada post avljene tako razdaleko, da se tek spasi forma i da se baš ne može reći, da gradska uprava svojim gradjanima sa periferije ne da ništa, kako to uviek tvrde vodje raznih deputacija, što gotovo svaki tjedan predvode na gradsko poglavarstvo grupice ljudi, da gospodu od gradske uprave podsjete, da i oni plaćaju daće i namete.

Kad su prošli razkršće, zaustaviše se. Na rubu ceste stajala su dva volića, upregnuta u dugačka seljačka kola, na kojima su bili natovareni veliki svežnji rublja, kako ga šestinski seljaci pobiru po gradjanskim kućama i voze u Šestine praljama, koje ga peru, da ga onda opet nakon nekoliko dana odvezu natrag u grad i razdiele svojim mušterijama. Svi troje pridjoše kolima, a seljak prije toga još dobro pogleda na sve strane, da li tko ne ide. Seljakinja podiže nekoliko velikih svežanja i metnu ih na druge tako da je na sredini kola ostala medju ostalim svežnjima došla velika rupa, a onda reče potiho Tugi:

- Idite unutra.

Tuga se uzpe na kola kao vjeverica, složi se medj u svežnje, a stara seljakinja pometa na nju one ostale svežnje, što ih je izvadila bila. Onda seljak i seljakinja obidjoše oko kola, dobro pogledaše sa svih strana medju svežnje i kada se uvjeriše, da se Tugu nikako ne vidi, sjede stara seljakinja otraga na kola, a seljak pridje k volovima i potjera ih napried niz Mlinarsku cestu.

Za kojih deset minuta spustili su se na veliko križanje, koje se naziva Zviezda, predjoše preko nje i zadjoše na Šestinsku cestu. Volići su išli polaganim ilienim korakom, a stari seljak uz njih. Razgovarao je glasno sa starom seljakinjom, koja je sjedila otraga na kolima, onako kako razgovaraju ljudi, nakon što su pogledali malo dublje čaši u dno, a od vremena do vremena govorio je nešto i volovima, kao da i s njima razgovora. Nu kraj svega toga gledao je budnim okom napried i na sve strane. Nakon kojih sto koraka, nakon što su izišli na Šestinsku cestu opazi , kako desetak
koraka pred njim stoji pet - šest oboružanih žandara i stražara. Nu i na lievo na njivi izpod ceste svjetlucali su se na puškama nataknuti bodeži.

- Hm, hm - promrmlja stari seljak i pomisli u sebi: obkolili su cieli grad, a onda poče još glasnije razgovarati sa starom seljakinjom. Kada su se posve primakli žandarima, pridje jedan od njih k volovima, dok su drugi ostali stojeći nasred ceste. Žandar zaviri seljaku u lice i upita:

- Stari, kuda ideš?

- Idem v Sisak - odgovori seljak otresito.

- U kakovi Sisak, stara budalo, ovuda se ide u Šestine, a ne u Sisak - reče žandar i nasmija se.

- Pa kaj onda pitate kad znate, da se ovuda ide v Šestine - reče seljak i zaustavi volove.

- A gdje si bio?- upita žandar.

- Kod vašega komandanta na večeri - odgovori seljak i nasmija se onako, kako se smiju pijani ljudi, kada se s kime šale.
 
44. od 54
   
Evidentirano

Jedna ruka drugu pere
 Str: 1 2 [3] 4
  Ispis  
 
Skoči na:  

Pokreće MySQL Pokreće PHP CRO-eu.com | Powered by SMF 1.1.21. © 2005, Simple Machines. All Rights Reserved. Valjani XHTML 1.0! Valjani CSS!