CRO-eu.com
Prosinac 02, 2021, 16:40:15 *
Dobrodošli, Gost. Molimo, prijavite se ili se registrirajte.

Prijavite se korisničkim imenom, lozinkom i duljinom prijave
Novosti:
 
  DNEVNO 45LINES HRT PORTAL GALERIJA SLIKA   Forum   Pomoć Traži Kalendar Prijava Registracija  
 Str: 1 [2]
  Ispis  
Autor Tema: Uskočka osveta  (Posjeta: 16680 )
0 Članova i 1 Gost pregledava ovu temu.
Marica
Administrator
*
Postova: 7768



« Odgovor #15 : Veljača 14, 2011, 12:36:49 »


Anica i Danilo su bili sretni i presremi, što će im se skoro želja ispuniti. Poslie zaruka ode Anica u Danilovu kuću, da se tamo ko zaručnica najavi. Bio takav običaj kod Uskoka. Liepo ju dočekaše. Danilova majka Kata Ujidenica nije bila za to, da se vjenčanje nakon Uskrsa obavi.

-   Običaj je kod nas, da zaruke traju godinu, dvie i više. Čim dulje traju, tim je veća čast po zaručnike.

-   Istina je majko, - odvrati Danilo, ali mi ćemo biti prvi, kod kojih će zaruke trajati nekoliko nedjelja.

-   Ja sam bila pod zaruke dvie godine, pa ...

Kata zastade u bsjedi, smete se, jer se sjeti, da je morala brže bolje pred žrtvenik (17) sa svojim zaručnikom, samo da ne dodje babama na jezik.

-   He, he! nasmija se njezin muž. Ne tupi, Kato, zube!

Zaveza ona, a vidjelo se, da joj bilo nemilo, što je išla to spominjati.

Vjenčanje se medjutim moralo odgoditi, jer su se Uskoci spremali na pohod u turske krajeve. Martnu je to dobro došlo, jer u kući ne bilo onoga, bez česa se ne bi moglo onako veselo pirovati. Nadao se, da će se povratiti s obilnim plienom iz Turske. I sam Danilo bio je nekako privoljan, da podje s ostalom braćom, pa onda pristao na odgode vjenčanje.

-   Mletčići su nam dozvolili, da možemo slobodno dva puta u godini morem, pa i preko njihova zemljišta u Tursku, a sada je upravo najzgodnije vrieme, kad nema u gradu kapetana Nikole; podkapetani znadu, da smo učinili ugovor sa Mletčići, - govorio Martin Danilu. - Kad se povratim, onda ćemo se spremati za tvoje svatove.

-   Ja ću poći s ostalimi, - odvrati Danilo, - jer u kući ponestalo svega.

Anica je htjela nešto reći, ali se je suzdržala.

Oba podkapetana saobćiše sakupljenim Uskocima, da ugovor, što su ga sklopili sa Paskvaligom ništa ne vriedi jer se kosi sa bečkim; prokurator da želi njih na tanak led navesti, pa će biti najbolje, da se drže onih naredbi koje im je oglasio kapetan u ime povjerenika gradačke vlade.

Uskoci su mirno saslušali to razlaganje, razišli se, pa se potajice dogovorili, da će na sam Uskrs, kad budu časnici i vojnici u crkvi, posjedati u barke i odploviti.

U oči odlazka Uskoka razgovarao je Danilo sa Anicom pred kućom njezina otca. Ona ga je molila i zaklinjala, da ne odlazi.

-   Mogli ste bili odgoditi odlazak na koji drugi dan. Uskrs je veliki blagdan, a vi hoćete upravo sutra da odplovite. Ne bojite li se, da će vas kakovo zlo sresti na taj dan!

-   Pružila se sgoda, pa ju ne smijemo propustiti, - odvrati joj Danilo. A bit će ti milo, kad se povratim s obilnim plienom.

-   Ne marim za to; bilo bi mi draže, da ostaneš kod kuće. - Ne idi, zlato moje! Ostani ti uza me, pa ćemo liepo uskrsne blagdane provesti i proveseliti se, - molila je Anica i ovila mu ruke oko vrata.

-   Obrekao sam, da ću i ja krenuti, pa ne mogu besjede svoje pogaziti.

-   Za te ne će nitko pitati. Ostani, sladki moj, ostani uza me! - nježno će djevojka prislanjajući svoj obraz na njegove ustne.

On ju je dragao i ljubio, ali odvraćao, da ne može odustati, jer ne će od jezika lopatu da pravi.

Rastadoše se, Anica je unišla neveselo u kuću, sjela uz ognjište i zavela se u svakojake misli. Sutradan,(18) kad se narod bio pokupio u crkvu, da se pomoli Onome, koji je za čovječanstvo trpio muke na križu, umr'o i slavna ustao od mrtvih, žurno je posjedalo četiri stotine Uskoka u deset baraki, pa se odtisnulo iz senjske luke put prrema Dalmaciji.

Straža, što je bila na "malim vratima", bješe digla viku, ali se ta ne čula od zvonjave zvona. Podkapetani doznadoše za odlazak tek onda, kad su Uskoci bili poodmakli.

Uskoci se uputiše prema Krepanu u šibeničkom kotaru. Mletački vojnici pustiše ih preko zemljišta svoje države, da mogu u turske strane provaliti. Malo potraja, i oni se povratiše s bogatim plienom k obali, ali ih osta njekoliko za posve na turskom zemljištu: Turci ih ubiše, a glave im na kolce natakoše.

Za nekoliko dana povratiše se u Senj, plien izkrcaše, pa odploviše opet. Bogatim plienom iz Makarske i Neretve, pa sa otoka, koji su pripadali Veneciji, a na njima nije bilo vojske, dodjoše natrag.

Anica je očekivala svoga. zaručnika. Kad vidjela, da se barke vraćaju, izidje na Rrt, odaklen je mogla baciti pogled na more. Vraćale se barke, a na njima se čulo veselo pjevanje Uskoka. Njezino bistro oko našlo je brzo oca, ali uzalud je tražilo zaručnika. Neka težina sleže joj se na grudi, kad je i posljednja barka minula u kojoj takodjer nije bio njezin Danilo. Podje natrag ali joj se zamagli pred očima. Ona izpruži ruke, da će se uhvatiti za liticu ali promaši i sruši se na zemlju.

-   Jaoj, ne će biti dobro! Prousti bolno i diže se, pa se spusti nesigurnim korakom niz izbrježinu.

U kući nadje oca i plien što ga bješe dovezao.

-   Oče, je li se Danilo povratio? Izusti djevojka teškom mukom gledajući oca.

-   Dete moje, - Mertin će mekim glasom, - ti ga nećeš više vidjeti.

Anica vrisnu, pograbi se za grudi, zaglavinja i pade na tlo.- Mara zalama rukama i zapiska:

-   Eto ti ga, moja kćeri, ispuni se ono što sam govorila! Danilo, pokojna mu duša, nije imao sreće.

Martin diže kćerku i odnese ju u sobu na krevet pa ju poče k sviesti povraćati.

-   I bolje je, da je tako svršilo. Što bi sada, da su se bili povjenčali?! Imala sam ja pravo, kadsam govorila, da si Anica izbije momka iz glave. Vidjela je, da je donesao nesreću u kuću, kada je došao k nama na Badnjak; ali mi nije htjela vjerovati, a sada će vidjeti, da nije majka ludo govorila.

Tako glagoljala Mara i njihala glavom. Anica se razabra, pogleda oca i upita ga:

-   Oče, što se dogodilo s mojim zaručnikom?

-   Poslušaj me diete moje, - Martin će, i ja ću ti sve kazati. Primakosmo se luci Mandrije (19) zvanoj. Danilo i njih dvojica izkrcaše se, da razgledaju sa litica, ne primiče li se možda koja od mletačkih galija, što smo ih bili ugledali. Najednom puče nekoliko pušaka, Danilo zaglavinja i pade, a ona dvojica pobjegoše i spasiše se u barku. Moradosmo odploviti, jer se pokaza iza litica desetak mletačkih vojnika.

Ovo posliednje nije čula djevojka, jer se gušila u suzama.

-   Mrtav! Majko moja, mrtav! jecala je djevojka udarajuć se u prsa. Slutila sam, da će mu se nješto dogoditi ... Molila sam ga, da ne odlazi, a on me ne htjede poslušati ...

-   Umiri se, diete moje! sad će Mara. To mu je bilo sudjeno na rodjeni dan. A što bi počela sada, da si se njegovom nazvala?

-   Nemoj, sladka majko, još mi većma srdca parati! ... Ni mrtva ga neću moći vidjeti! Krvnici će mu glavu odsjeći i na kolac nataknuti.

-   Zlotvari! jadovito će Martin. Pucali su na njih ko na zvieri. A ništa im ne učiniše njih trojica.

Anicuu okupi tiha tuga. Veći dio dana boravila na njekoj litici iza Rrta, te zurila prema otoku Pagu. Nestade rumenila s liepog joj lica, ugasnu joj se sjaj njezinih očiju. Gledala je Mara, kako joj diete iz dana u dan sve više vene i propada, pa se često okomila na muža.

-   Ti si svemu kriv! Ti ćeš nositi svoje diete na duši. Ona će podleći golemoj žalosti, a ti, ti ćeš za nju Bogu odgovarati.

Pa onda opet stala nabrajati, kako je Danilo donesao nesreću u kuću njihovu A najzad i sam Martin kao da je uvidio, da Mara ima pravo, jer se počeo kajati, što je pristao na to, da se djevojka obeća momku i s njime zaruči. - Umirilo to Maru, pa pustila muža na miru. Anicu je na svaki mogući način nagovarala, da se okani tugovanja.

-   Nisu ti pletenice siede, diete moje. Doći će po te onaj, koji ti je sudjen, pa ćeš biti s njime sretna, - govorila Anici i dragala ju.

16 od 24
Evidentirano

Jedna ruka drugu pere
Marica
Administrator
*
Postova: 7768



« Odgovor #16 : Veljača 14, 2011, 12:40:35 »


Djevojka, kojoj se bliedo lice bilo reko bi skamenilo, gledala je majku tupim pogledom i mučla.

Jednoga dana, kad se je opet povratila kući sa one litice, poče se glasno smijati, zatim otvori sanduk i stade iz njega vaditi svečno odielo.

-   Šta će ti to, diete moje? - upita Mara i pristupi k njoj.

-   Obući se, pa čekati Danila. On će doći po me, pa ćemo na vjenčanje, - odvrati Anica, i poče gundati neku pjesmu.

Mara izpade u kuhinju, zalama rukama i prousti mužu:

-   Jao meni tužnoj, ona je izgubila pamet!

-   Bože, smiluj se ti njoj! drhćućim će glasom Martin, a krupne suze osmakoše se niz njegovo osmagnuto lice.

Anica se preruši i ode iz kuće na onu liticu, gdje je čekala Danila pjevajući njeku svatovsku pjesmu.

* * *

De Leo se ljutio na Uskoke, što su se opet dali na stari posao, ali mu oni odvratili: "Sklopili smo s Mletčićima mir i utananačili ugovor, polag kojega možemo ići plieniti u turske krajeve preko mletačkoga zemljišta".

-   A odsada ćemo i mi pucati na svakoga Mletčića, jer eto oni počeli na nas, - javi se Uskok Ferletić.

-   Lakše će koji omastiti konop, - odvrati podkapetan. Vi silom hoćete, da vas čovjek kazni.

-   Naši nisu ništa učinili mletačkim vojnikom u luci Mandrije, pa su ovi ipak pucali na njih i ubili Danila Ujidenicu! povika Martin Jurćić.

-   Vi nikada niste krivi! srdito će de Leo. Eto, to vam je taj vaš mir s Mletčići. Vidite, koliko oni do toga drže.

-   Ne ćemo držati ni mi, nego ćemo se osvećivati za sva njihova nedjela, - opet će Ferletić.

-   Sprerniti ću ja vas njekoliko najgorih u zatvor, pa će se brzo mir povratiti, - odvrati de Leo.

-   Nismo davno vidjeli senjske tamnice! - podrugljivo će Radojević i nasmija se.

To razpali podkapetana i on dozva stražu. U taj mah bljesnu stotina uskočkih noža i de Leo se nadje obkoljen od Uskoka.

-   Gospodine podkapetane! - javi se Niko Hreljanović. Ti kao da želiš s nama se poigrati. Valjda si zaboravio, da je Rabatina glavu bila na onom prozoru.

De Leo bijaše probliedio, te se je plašljivo ogledao na sve strane. Iz kaštela dodje podkapetan Aichelburg, kome podje za rukom umiriti razdražene Uskoke.

-   Zašto si zvao stražu? Ti znaš, da bi mi svi zlo prošli, kad bi se oni na nas okomili. Ne bi nam pomogao ni hitac, - Aichelburg će svome drugu. Oni su silno razdraženi, jer Mletčići ubili iz čista mira mladog Ujidenicu. Kada dodje kapetan, neka se on s njima ravna zbog ugovora s Mletčići. Mi smo njemu sve dojavili i upitali ga za savjet, a on na to ne odgovara. Možda će i sam naskoro natrag. A ne će im ni on moći ništa učiniti, jer ih je u gradu mnogo više, nego li prije.

-   Vidim, da s njima nije šale, - odvrati de Leo. A i lud sam bio, kad sam se upuštao s njima u razgovor A taj Ferletić, to ti je opasan stvor. Na nj ću dobro pripaziti.

-   Od svih Uskoka u Senju on je najpogibeljniji. Za malu stvar on bi čovjeku zatjerao nož u srce. Ja ga dobro proznam.

-   Naš kapetan sporo se žuri natrag.

-   Pustio je,da mi za nj kestenje iz žeravice vadimo. - odvrati Aichelburg.

-   Javit ću mu, što se je danas dogodilo, ne bi li se požurio kući.

-   Nije potrebno, jer ćeš ti biti više kriv nego Uskoci. Pusti ih, neka idu plieniti. Oni su sklopili taj njekakav ugovor s Paskvaligom, pa neka odgovaraju kapetnu, kada se povrati.

Nekoliko dana nakon toga pripoviedao je Uskok Martin Mislović, da je vidio na uzvisini više mandrijske luke glavu Danila Ujidenice na kolcu. On da bi ju bio skinuo, ali se je bojao vojnika, koji su onuda obilazili.

Otac Danilov uputi se s njekoliko rodjaka do luke, izkrca se po noći na kopno i skine glavu svoga sina sa kolca, pa ju zakopa medju litice. Trupla nije mogao naći, ma da je skupa s rodjaci sve naokolo pretražio, svaki kupić
kamenja razmetnuo. Vojnici su valjda truplo u more bacili bili.

Kad je tuži otac sinovljevu glavu u rupu stavio bio, trže nož, diže ga u vis i povika promuklim glasom: "Prije nego me pokrije crna zemlja, ja ću te, diete moje osvetiti. Zovem za svjedok: vas nebesa, koja vidite tugu moju!"

* * *

Bilo je početkom svibnja 1613.

Medju Uskoci opažalo se njeko gibanje. Oni su se sastajali po ulicama, potiho razgovarali se, pa opet sastajali.

U kući Nike Hreljanovića vodio se ozbiljan razgovor. Prisutni su bili svi uskočki poglavari. Radilo se je o tom, da Uskoci podju opet po svoje danke u turske strane.

-   Doznali smo, da će se naskoro povratiti Frankapan u Senj. Tu viest donesao je iz Rieke Andrija Ferletić, - govorio je vojvoda Daničić.

-   Prije nego li se on povrati, moramo odjedriti, jer kapetan ne će htjeti ćuti za naš ugovor s Mletčići, - sad će Niko Hreljanović.

-   Ferletić je opet odišao u Rieku. Znaš li, vojvodo, radi česa je krenuo tamo? - Upita Parižević.

-   Ne znam. Pitao sam ga, a on mi reče, da će se već čuti. Nešto je važno, kad on ne će da kaže, - odvrati Daničić.

-   Koliko će barka poći na put? Upita Bogdinović.

-   Ja mislim, da se mora dvanaest odtisnuti, odvrati Niko.

-   Kada je odlazak? javi se Parižević.

-   Prekosutra skupa s danom. Ja sam odredio ljude, koji će s menom poći, pa im dao naloge. - Svaki od vas učini isto, pa da prije dolazka Frankapanova i to obavimo. Ako nam on izradi u Gradcu ono, radi česa je odišao, ne ćemo smjeti više u turske strane. Radi toga upotrebimo ovu zgodu, prije nego li se on povrati.

-   Jeste li čuli, što se dogodilo s Ferletićem? öuo se glas Andrije Radojevića na vratih.

-   Ti dolaziš sa Rieke? - upita Daničić.

-   Doplovili smo pred pol sata, - odvrati Radojević.

-   Govori, što je s Ferletićem! - javi se više glasova.

-   Došao on u Rieku, gdje ga dade zatvoriti riečki kapetan.

-   A što je učinio, da su ga uhvatili? svi će skoro u jedan glas.

-   Dogovarao se s nekimi riečkimi mornari, da bi bilo zgodno udariti na mletačko brodovlje, koje je krstarilo pred Omišaljem. (20) Ovi pristali na to. pa se dogovorili, kako i kada će udariti. Preksinoć je sjedio Ferletić u krčmi Marka Radića, kad unutar unidje deset vojnika, te vam Ferletića svezaše i u zatvor odagnaše. Netko je morao čuti njihov dogovor, pa ih odao kapetanu.

-   Nije pametno radio! povika Parižević.

-   Žao mi je Andrije, jer može glavu izgubiti, doda Daničić.

-   Izvući će se on iz škripca! (21) posmjehom će Bogdinović, pa nastavi: Mi ćemo krenuti dakle čim prije na put.

-   Tako je! - odvrati Niko Hreljanović, Pripravimo se, da budemo mogli skupa s danom odjadriti.

* * *

-   Ti si odlučio poći s ostalim, - reče Kata, žena Nike Hreljanovića, kad su u večer toga dana sjedili kod stola

17 od 24
Evidentirano

Jedna ruka drugu pere
Marica
Administrator
*
Postova: 7768



« Odgovor #17 : Veljača 14, 2011, 12:45:25 »


-   Poći će i brat Vinko. Tebi kao da nije s voljom, što ja smieram otići.

-   Istinu ću ti reći, a ti se nemoj radi toga na me srditi. Odkako je ono Milanšić izgubio glavu u tamnici mletačkoj, a jadna žena njegova onako svršila, ja uviek streptim, da i tebe mogu Mletčići uhvatiti, pa ti glavu odrubiti.

-   Ti znaš, da smo s Mletčići mir učinili.

-   Nije njima vjerovati, jer su lukavi ko zmije prisojnice.

-   Lukavi jesu, to je istina, ali se njih ne bojimo, jer će oni držati ono, što je s nama utanačio prokurator Paskvaligo.

-   Ako ti je ikako moguće, nemoj ovaj put poći. Ima vojvoda i bez tebe.

-   Ne može biti, zlato moje. Ja sam prvi predložio, da podjemo u turske strane.

-   Da si mene pitao, ne bi bio to učinio. Odkako sam doznala. da ćeš poći, ne imam nigdje mira, hvata me nekakav strah. Danas, kad sam bila u onoj sobici dolje. Gdje je slika sv. Jurja, učini mi se, dasi me ti zazvao. Okrenem se, ali nigdje nikoga. Prekrižim se, pobjegnem iz sobice. To ne sluti dobru.

Niko zagrli svoju ženu i poljubi ju, pa će:

-   Često puta nas vara oko i uho. A ti ne budi sujevjerna. Naskoro ćemo se mi vratiti.

-   Ne će Turci skrštenih ruku gledati, da im odnesete njihovu muku, pa će na vas udariti. Nedavno su Uskoci tamo bili i silan plien zaplienili, pa će Turci biti na oprezu. Ja bih bila najsretnija, kada bi ti ostao uza me i diete naše. A odeš li, pusti drugoga koga, da on vodi Uskoke, ti se čuvaj, čuvaj onoga mravka u kolievci.

-   Čudna si mi danas. Tako mi nisi nikad govorila.

-   Ne dopada mi se, što sam danas tvoj glas u onoj sobici čula.

Niko se osmjehnu i zagrli ženu, pa ju stade cjelivati

-   Umiri se, zlato moje. Tebe se je dojmila smrt Milanšićeva u njegove žene, pa ti se stoga radjaju u glavi čudne misli. Ne misli na to, pa ćeš se opet prijašnjeg mira dostati

-   Htjela bih, ali ne mogu nikako, snuždeno će ona.

Osvanu dan odlazka. Prije nego je sunce bilo pozlatilo tjemenice Učke, odtisnu se dvanaest uskočkih barka iz senjske luke. Narod je dovikivao odlaznikom: "Sretno pošli! Sretno se povratili!"

Kata Hreljanovićka klečala je u to doba pred Razpetom i molila se, da joj Bog brani njezina muža i povrati joj ga zdrava u njezin naručaj. `

Nadje ju u tom položaju njezina svekrva, primače se k njoj i poljubi u čelo.

-   Kćeri moja, moli se Razpetomu, da ti povrati mir duševni. Molitva će te kriepiti, minut će te misli, koje te ovo nekoliko dana salieću.

-   Majko draga, otet im se ne mogu. Molit ću se Bogu, da ih nestane; preporučivat ću Njemu svoga Niku.

* * *

Uskoci su uzmicali planinskim prodorom. Nedaleko otoka Paga sustavi ih mlelačka galija, na kojoj bio Krsto Venieri. On upita vojevodu Niku Hreljanovića, kamo su namislili, kad tako žurno plove.

-   Do otoka Hvara, a odavle u turske strane, - odvrati mu vojevoda.

-   Sgodno ste odabrali vrieme. Smierate li se dulje pozabaviti u turskih stranah?

-   Ne znamo ni sami, koliko ćemo ostati.

-   Dali se je kapetan Frankapan u Senj povratio?

-   Skorim će nazad iz Gradca.

-   Šteta, što ste onako lake ruke pustili providura Marcella. svrnu Venieri govor na tu stvar.

-   Da smo znali, što će Venecija učiniti od naše braće, ne bi se providur bio dostao slobode. A gdje on  sada boravi? - upita Hreljanović.

-   Doznao sam, da je na njekom  dalmatinskom otoku.

-   Da li je prokurator Paskvaliga u dalmatinskih vodah? .

-   On je tamo sa kapetanom Ivanom Dobrovićem. A radi česa ti to, vojevodo pitaš?

-   S njime smo utanačili mir i ugovor, pa bi nam milo bilo, da se možemo porazgovoriti. Možda bi on izhodio kod svoje vlade, da nam dozvole četiri puta u godini bez zapreke ići preko svoga zemljišta u turske strane.

-   A tko bi vas za to pitao, da idete i bez dozvole? Venecija je zadovoljna, da nju pustite na miru. Tamo ćete ga naći, pa mu sve recite.

I Venieri zaželi Uskokom sretan put, pa odplovi smjerom prema Robu, ali se tada vrnu, izidje iz planinskoga predora i udari u otvorenim morem prema Dalmaciji.

Na svome putu birali su Uskoci takova pristaništa, gdje su bili sigurni od mletačkih posada. Tu bi odpočinuli, pa onda dalje put nastavili.

Dana sedmi svibnja, a bio utorak, doploviše Uskoci do otoka Hvara.

-   Vojevodo, - javi se Uskok Martin Jurčić, - eno tamo se usidrila nava prokukuratora Paskvaliga - on pokaza prema Starigradu. Da ne bi on krenuo vjerom, pa ...

-   Vidim Martine, da~je ono nava, a eno tamo dalje jedri fuigadun. Paskvaligo je u ime Venecije utanačio s nama mir i odobrio, da možemo slobodno dva puta u godini poći po moru u turske strane, odvrati Niko.

Uskočke barke primicale su se mletačkomu brodu. Na prvoj od njih veselo lepršao stieg, na kome bila slika sv. Juraja. U toj ladjici bio je Niko Hreljanović. Kad se je ona primakla navi, ugleda Niko prokuratora Paskvaliga i pozdravi ga. Ovaj se milo osmjehnu, odvrati na pozdrav, pa će:

-   Zdravo da ste braćo! Pazite, da učinite, kako ste obećali.

Uskoci poviknuše: "Hoćemo!"

Paskvaligo im darova nekoliko bačvica vina, da se okriepe. Nakon nekoga vremena krenuše oni dalje, a Paskvaligo ode n starugradsku luku.

* * *

Krsto Venieri bijaše prije Uskrsa doplovio u luku grada Hvara, da tamo potraži Paskvaliga, kome je imao predati list od mletačke vlade. Nadje ga u zgradi Fondaco (22). - Ta zgrada, najveća u gradu, nalazi se na južnoj strani trga. Sagradiše ju Mletčići god. 1611. - U prizemlju te sgrade bio je u ono doba arsenal.

Venieri se sasta tu s prokuratorom, pa mu saobći, da se primiću Uskoci na dvanaest barka.

-   Pa onda? upita Paskvaligo.

-   Ti znaš, da su Uskoci pogazili svoju besjedu, jer su na nekih otocima uzimali silom hranu. Oni su se htjeli izkrcati i u luci Mandriji na Pagu, ali im se pomrsiše računi, jer jednoga ubiše vojnici, a ostali pobjegoše. Ti dobro znaš, da nitko u Venecji nije zadovoljan s onim mirom, što si ga sklopio sa timi morskimi razbojnicima. A tko da sklapa mir s onim, koji nije vičan držati ga! S tim mirom nije zadovoljno veliko vieće, pa ni ono desetorice, koje ...

-   Koje mi šalje nalog po tebi, - upade mu u besjedn Paskvaligo.

Venieri se nemalo začudi, odkuda to zna prokurator.

Kad je Paskvaligo pročitao, što mu vieće desetorice nalaže, reče Venieru:

-   Reko sam ti, kad smo ono razgovarali se u Veneciji, da taj mir ne će dugo potrajati, a tajne da ti ne ću odali, jer ćeš za nju kasnije čuti. Sada ti mogu reći, da je taj mir sklopljen samo za to, da Uskoke na tanak led dovedemo, pa ih zgodnom prilikom napadnemo i stime zastrašimo cara i nadvojvodu. - Poslat ću po zapovjednika Ivu Dobrovića i dati mu nalog, da na Uskoke navali:

-   Bilo bi najbolje, da tih razbojnika već jednom nestane, -Venieri će.

-   Da njih nije, vijao bi se već mletački stieg na senjskom kaštelu i Nehaju. Junaci su, to im ne može nitko oporeći.

18 od 24
Evidentirano

Jedna ruka drugu pere
Marica
Administrator
*
Postova: 7768



« Odgovor #18 : Veljača 14, 2011, 13:03:15 »


-   Više se je provikalo nego je u istinu, odvrati Venieri. Oni su svojimi noževi zaplašili čitavu Veneciju, a nisu ništa bolji vojnici od naših.

-   U tome se ljuto varaš. Uskok ne preza pred ničim, a mletački vojnik boji se svake i najmanje pogibelji ...

-   Eto Dobrovića!

Kad je ovaj unišao u sobu, gdje je bio Paskvaligo s Venierom, pozdravi i zamoli za nalog.

-   Zapovjedniče! Nalažemo vam, da sve Uskoke, koji vam dodju pod ruku, poubijate. Oni će ovuda naskoro. Pripazite na njih, pa učinite, što ste čuli. Pazite, da se ne bih morao na vas u Veneciji potužiti.

-   Vaša ekscelencija, neka mi izvoli dati pismeni nalog - odvrati Dobrović i pokloni se.

-   Dobro! Sada će te ga dobiti, odgovori prokurator, sjede i napisa ovaj nalog:

"Mi Filip Paskvaligo, prokurator i providur prejasne republike, general Dalmacije, dozvoljavamo vama, Ivi Dobroviću, guvernatoru oružanih galija, da koliko god vam Uskoka dodje pod ruku, da ih sve dadete pogubiti.

Dano na galiji dana 6. svibnja 1613."


Dobrović uze taj nalog, pozdravi i ode.

Sutradan, prije nego je sunce bilo izišlo, odplovi Paskvalgio iz hrvatske luke, pa se usidri nedaleko Starigrada (Citta Vecchia), da tamo dočeka Uskoke i pozdravi ih. - Kapetan Dobrović krenu prije njega na frigadumu put luke Sjuraj (sv. Juraj), koja leži na otoku prema kopnu. Taj frigadun bijaše opazio, kako smo čuli – Niko Hreljanović i pokazao ga Martinu Jurišiću.

Uskočke barke krenuše dalje, nakon što je Paskvalgio bio Uskoke onako prijateljski pozdravio i darovao im vina.

One prebrodiše makarski pordor, pa pristadoše uz obalu tursku. Tu se izkrcaše i podieliše na omanje čete, koje su imale poći u turska mjesta, da tamo pokupe danak. `

Turci se počeše prietiti, pa dodje do okršaja. Mnogi od Uskoka zadobiše rana, a drugovi ih odpremiše u barke. Donosio se razni plien, doganjalo blago, koje su Uskoci uzimali silom, kad im se nije htjelo dobre volje dati.

Niko Hreljanović bijaše takodjer laku ranu zadobio, pa je došao u svoju barku.

Zapovjeduik Dobrović naredi, da nekoliko njegovih vojnika, a bili su to Arbanasi (23), koje je držala Venecija u službi, odu prije Uskoka na kopno, te da paze, kad će ovi natrag.

Bješe im naložio, da onoliko vatara zapale na briegu, koliko se barka uskočkih od obale odtisne.

Kad su Uskoci bili dovršili svoi posao, podješe se spremati na polazak. Tri barke, u kujima su bili većinom zamjenici, krenuše odmah na put.

Opaziše to oni, koje je bio Dobrović poslao

Na stražu, pa zapališe  tri vatre. – Iz luke sv. Juraj odplovi odmah trideset baraka, na kojima su bili arbanski vojnici.

Primakoše se naskoro onim trim uskočkim barkam i obkoliše ih, a Dobrović pozdravi prijateljski Uskoke. Veslači prestadoše veslati. Mletačke barke dodjoše sasvim blizo uskočkih. Na mig Dobrovića navališe Arbanasi na Uskoke, pa ih počeše nemiliće klati. Koji od Uskoka nije bio težko ranjen. branio se je zdvoino, skupo prodavao svoju glavu. Na Dobrovićevoj barki pogodi uskočko zrno mladoga Srećka, sina Dobrovićeva i on se sruši. Ciknu kapetan ko ljuta guja, pa nasrnu na Hreljanovićevu barku. Uskočki nož i arbanaški handžar (24) bljeskaju na suncu, sikte zrakom, kršu jedan o drugi, a zahvaćaju i ljudsko tielo.

Niko se brani ko razdražen lav, a kuda smjeri svojim mačem, tamo gasne život. Popadaše skoro svi, koji su bili u te tri barke, samo se spase trojica, koja su bila u more skočila i zaplivala prema kopuu. Ostali Uskoci u ono devet barka primicali se braći u pomoć. Na prvoj je bio Vinko Hreljanović, koji je strepio radi hram.

Prije nego su ovi mogli u pomoć prispjeti, padoše i zadnji Uskoci od arbanaske ruke, pade i Niko, odrubiše mu glavu. Videći Dobrović da se primiću Uskoci, dade zakvačiti dvie barke i odjedri s njima put luke sv. Jurja. - Treća barka osta, a u njoj nadje Vinko svoga brata Niku, nadje ga mrtva.

-   Osveta! povika Vinko zdvojno i diže ruku prema nebu. Zakunimo se, braćo, on će Uskokom, zakunimo se živim Bogom, da ćemo se za ovo krvno djelo ljuto osvetiti nevjeruoj Veneciji!

-   Kunemo se, da ćemo se krvno osvetiti! povikaše Uskoci.

Mrtve drugove spustiše u more, samo ostaviše truplo i glavu Nike Hreljanovića i amotaše u svoje uskočke kabanice, pa odjedriše žorno natrag (25)

* * *

-   Venecija će biti zadovoljna s tobom. - Venieri će prokuratoru, kad mu ovaj pripovjedio, klako su Uskoci stradali.

-   Nije se ni dosada na me potužiti mogla.

-   Slava ide Dobrovića, koji je sve mudro uperio i izveo, - odvrati Paskvaligo.

-   Koliko ih pade?

-   Dobrović mi javi, da ih je palo oko osamdeset

-   Pade li Arbanasa?

-   Osam ih izgubi glavni, a devetnaest dopade rana. Medju ovima je i sin Dobrovćev.

-   Jesu li sve uskočke barke oteli?

-   Samo dvie. I sad mu Paskvaligo razjasni, kako se je sve dogodilo.

-   Mudro je uradio Dobrović, kad je udario samo na tri barke, ukojima su bili većinom ranjenici; - podrugljivo će Venieri. Za to ne treba vojničke vještine i junaštva. Držao sam, da je on udario na sve uskočke barke. Venecija će, istina, biti s njime zadovoljna, ali on sam ne treba se takovim djelom hvaliti. ja ću odploviti, da donesem u Veneciju radostne glase, kako se izvršilo ono, za čim smo mi svi uzdisali.

-   Istina je istina, - odvrati Paskvaligo, - ali se od sada treba čuvati Uskoka, jer će njihova osveta bit užasna.

-   Dolaze braća! letjelo od usta do usta po Senju, kad su sefpokazale ladjice. Na obali sakupljao se narod, da pozdravi svoje dolaznike.

-   Kamo im zastava?! čuli su se povici medju narodom.

-   Nisu sve ladjice na broju. Dvanaest ih odplovi, a moje oko može samo deset nabrojiti,  govorio je neki stari Uskok stojeći na Rtu.

-   Eto moga Danila! gundala Anica sjedeći na litici i udarajuć dlanom o dlan ... Sad ćemo u crkvu! Eto ga, eto ga! ... Brže veslajte! ... Dugo čekam ... Nije mogao prije ... Veselo, veselo! Svirajte, pjevajte, eto moga Danila!

-   Majko moja! Kata će svojoj svekrvi, nješto mi se hladno oko srca hvata.

-   Muči, diete, moje! Za koji čsak eto Nike. Uznemirila si se, pu te studen hvata. Ta znam ja za to!

-   Nemirna mi je duša, a neka crna slutnja obilazi me. I dosada je Niko odlazio ja ga očekivala, ali nikad me nije strah hvatao pred njegovim dolazkom, ko što me evo danas hvata. Oh! - I mlada se žena strese, kao da ju je uhvatila ljuta groznica.

-   Umiri se, umiri se, diete moje, sad ćeš se naskoro obradovati.

Naskoro doploviše barke u luku. Narod se natisnu, da pozdravi dolaznike.

-   Zdravo braćo! - zaoriše glasovi sa obale. ali se sa barka nitko ne javi: Uskoci su sjedili mrka lica, biesna oka.

Iz barke izidje Vinko Hreljanović. a za njime četiri Uskoka noseći u crvene uskočke kabanice zamotano truplo vojvode Nike.

-   Tu ga položite! muklim će glasom Vinko, stada se okrenu prema narodu i izkaza, što je Venecija učinila. Tad se prigne i odmota kabanice.

19 od 24
Evidentirano

Jedna ruka drugu pere
Marica
Administrator
*
Postova: 7768



« Odgovor #19 : Veljača 14, 2011, 13:06:28 »


Ukaza se krvavo truplo bez glave, koja počivala medju koljenima.

Poklici užasa razliegaše se naokolo.

Vinko slike kalpak, diže tri prsta desne ruke u vis i povika drhćućim glasom:

-   Pred vama, braćo, pred tobom visoka planino, pred tobom sinje more kunem se živim Bogom, da ću krvno osvetiti svoga rodjenoga brata, osvetiti sve one, koje su nevjerni Mletčiči razstavili s bielim danom, u crno zavili tolike majke, ljube i sestrica! Osveta tebi aždajo na lagunih, koja nam uništi tolike junake! Braćo! Krv naših jadnih drugova vapije za osvetom, poziva nas sve, da trgnemo svoj nož pa njime ništimo krvnike uskočkog imena i plemena!

-   Osveta! Smrt krvnikom! zaoriše povici, miešjuć se s plačem i jaukom onih, kojima njihovi mili i dragi popadaše od noža Arbanesa - plaćenika nevjerne Venecije.

* * *

-   Čuješ li, majko, one nžasne poklike? - Kata će svojoj svekrvi - Čuješ li plač i jauk? ... Zlo veliko stiže naše ... Sveta Bogorodice! ... Ja strepim, srce mi drhće, ča mi me obilaze ... U prizemlju se čuju glasovi ... Oh! - i mlada se žena uhvati za grudi.

-   Diete moje, umiri se za Boga miloga! Ti i mene u strah goniš.

Vrata se otvoriše, a u sobu unidje Vinko smrknuta lica.

-   Gdje je Niko?! povikaše dva glasa.

Zaniemiše njegova usta na posve - mrtav je Niko, majko moja! zdvojno će Vinko, pa ogrli majku jednom, a snašu drugom rukom da na njegovim jakim grudima naslone svoju glavu.

Senj se zavi u crno.

Zabrujaše i zacilikaše zvona sa petnaest zvonika, a u to brujanje i cilikanje miešao se je jauk i plač, miešalo se proklinjanje, miešali se poklici: "Smrt krvinikom! Na osvetu!"

Mrak se spustio na zemlju i more. Nebom se gone mrke i tamne oblačine. Tamo na na istoku bljesne od časa do časa, a a malo poslie začuje se grmljava groma. Sprema se strašno nevrieme. Brzo seširi gusta koprena nebom, da zastre i onu sjajnu zviezdu što milo svjetluca više poonosne Učke. Ne vidiš već prsta pred okom, samo kad bljesne, ukaže ti se more i kopno u nekom odurnom svjetlu, a tad opet nastane gusta - gušća nego prije - tama.

U špilji Orlova gniezda sjedi oko vatre dvadeset Uskoka, a medju njima Vinko Hrejanović. Podmotali su ruke, zure u oganj, a misli im Bog zna kuda lutaju.

-   I sama pravedna nebesa puna su gnjeva – muklim će glasom Vinko. Da hoće nebeske striele da liznu na skup onih palača u kojih prebivaju zatvorenici uskočkog imena i reda pa da ih pretrese u ugljen i pepeo!

-   Pogodiše podkapetani Ivan Aichelburg i Jakov de Leo, da će nas Paskvalgio na tanak led navesti, - javi se Bogdanić.

-   Stotina najmladjih žrtava mletačke nevjere vapije za osvetom! - povika Martin Jurčić i stavi ruku na grudi.

-   Stare žrtve dižu svoj glas s onima kraj groba i vape za osvetom! - doveza Marko Vidašitć.

-   Osveta zatorniku! - oglasi se u okrugu.

-   Rekoste, braćo, svoju, - sad će Vinko, diže se i stupi korak napried. Venecija nas u srce rani; ona pogazi zadanu besjedu. - A naša desnica ne ukide nikom od njezinih podanika života na ovakav način. Poklaše ranjene, poubijaše one, koji su bili s njima i branili ih. Mjera zlodjela Venecije prevršila se je, a živi će osvetiti svoju mrtvu braću.

Vinko zašuti i pogleda nakolo.

-   Uskočka krv vapije za osvetom! - ču se u sboru. Desnice potegoše nože i digoše ih u vis.

-   Smrt svakom Mletčiću, koga naša desnica stigne! - povika Vinko.

-   Smrt svakom! ozva se naokolo i Uskoci vrgoše nože za pojas.

-   Oko otoka vidjaju se dvie mletačke galije. Na Pagu, Krku i Rabu našlo se ljudi, koji će mi doglasiti, ako koja od tih galija pristane u luku na tih otocih. A onda ...

-   Onda ćemo vratiti Mletčićem onom mjerom, kojom su oni nama mjerilil - upade mu u besjedu Vidačić.

-   Vratit ćemo! - javi se sbor.

-   Krsto Venieri, onaj podli mletački plemić, koji nas onako liepo pozdravljao nedaleko Paga, dojavio je Paskvaligu, da se mi primičemo otoku Hvaru, - nastavi Vinko. Doznao sam u to od poznanca iz Hvara. Venieri, taj uhoda vieća desetorice, optužio je poštenog providnika Marcella, da je on naš osobiti prijatelj. On je bio prvi u velikome vieću, koji je predložio, da se pogubi Milanšić i ostala naša braća, nšto je vieće biesno zaurlalo: "Morte di corsari!" I naša braća poginuše jadno u onih podzemnih tamnicah.

-   Smrt uhodi! zaori skup.

Oluja se stiša, samo je tamo više Italije križala munja, orila se mukla frmljavina.

-   U Senju nema obitelji, koja ne bi žalila za nekim od svojih, koga Venecija odpravi na drugi sviet ili na galije ga prikova. – odpoče Martin Jurčić. Zatrlo im se, tim zlotvorima, ime i pleme!

-   Moj Martine, tebe nemilo ošinu njihova ruka, - sažalno će Hreljanović.

-   Ošinu, ošinu! Uzdahnu Martin. Ubiše mi sina a kćerku liši tuga razuma.

-   A kako ona? - upita Bogdinović.

-   A kako! Ko onaj, kome je oduzeta pamet. Obuče se, ode na neku liticu, tamo sjedi, zuri prema Pagu i čeka zaručnika. Malo jede, s nikim ne govori, u očice propada. Braćo, tko bi mi srdce iz grudi izvadio i razporio ga, našu bi u njem sam otrov. A taj će se, ako poživim, na nekoga izliti. Hoće, kunem vam se uspomenom moga sina, koga sam pazio ko svoje očil!

-   U Senj se je povratio kapetan Nikola Frankapan. On budnim okom pazi na svaki naš korak, jer zna, da se za ono krvno djelo moramo osvetiti, pa hoće, da nam to sprieči. Ali nema sile pod ovim nebom, koja bi to mogla nčiniti. Ja ne bih rada, da dodje medju nama i njim do trvenja, stoga sam vas potajno ročio ovamo, da se ovdje, gdje kosovica sudi, razgovorimo. Čim se prva prilika poda, Venecija će zadrhtati; ona će osjetiti, da je još Uskoka na ovoj vrleti i da ju oni ne će pustiti na miru, dok jednoga od njih tu bude. - To reče Vinko Hreljanović, dohvati diljku i izidje iz špilje. Za njim odoše ostali, te se spustiše niz one vrletne planinske bočine prema Senju.

* * *

Uminuše dvie nedjelje nakon groznog pokolja Uskoka, nedaleko dalmatinske obale.

Jednog popodneva sjedio je Vinko u prizemnoj sobi i razgovarao sa majkom i sa snašom.

-   Podala sam se u Božje ruke, a on me ne će ostaviti, - tugaljivim će glasom mlada udovica.

-   Bog će ti, diete moje, podati snage, da podneseš teški udarac, koji nas je sve skupa stigao. Čuvaj svoje zdravlje za ono diete, što je ostalo nejako iza svoga hranitelja i brani telja, - starica će, a glas joj podrhtavao.

-   Pokojnika ne povrati više ni plač ni jauk. On je ispio svoju gorku čašu i smirio se. Ne boji se više mletačke nevjere! Ali mi moramo još strepiti, jer mletački krvnićki nož kruži neprestano više naših glava, - Vinko će.

Vrata se otvoriše, a na pragu se pokaza Martin Jurčić i pozdravi:

-   Vani te čeka; vojevodo, njeki čovjek - javi Martin nakon pozdrava.

-   Odkuda je i kogović je? Upita Vinko.

-   Pitao sam ga za jedno i za drugo, a on mi reče, da to na me ne spada.

-   Ha, ha! Domišljam se, tko bi to mogao biti.

-   Gdje se je izkrcao?

20 od 24
Evidentirano

Jedna ruka drugu pere
Marica
Administrator
*
Postova: 7768



« Odgovor #20 : Veljača 14, 2011, 13:10:17 »


-   Ni to ne znam. Unišao je u moju kuću i zamolio me, da ga odmah k tebi odvedem, jer ti ima važna kazati.

Vinko izadje, a čas kasnije uvede u sobu, gdje nije nikoga bilo, ovisoka suhonjava čovjeka, ogrnutog crnom kabanicom.

Tiho su se razgovarala njih dvojica duže vremena. Na licu Vinkovom moglo se opaziti, da mu je onaj donesao povoljne glasove.

Nakon pol sata isprati Vinko tog čudnog posjetnika do kućnih vrata. Četvrt sata kasnije odtisnu se od obale iza Rta ladjica, u kojoj sjedio onaj u crnoj kabanici i još jedan mu drug, pa odplovi su prema Rabu.

-   Martine, - Vinko će Jurčiću. kad je otišao onaj, - na tebi je red, da izvršiš ono, što ću ti sada kazati. - Otići ćeš k onima, koji su s menom bili na Orlovu gniezdu, kad se i ti ono tamo desi, pa ćeš im reći,da se požure do mene, jer im moram važnu saobćit. Vidio si onog-čovjeka. On mi je dojavio, da se je u luci Mandriji na otoku Pagu usidrila galija Krste Veniera, koji ima na Uskoke paziti.

-   Onaj zlotvor, koji se radnje uskočkoj glavi na kolcu! - povika Martin. - A što smieraš, vojevodo učiniti?!

-   Odmah krenut ćemo prema Pagu.

-   A straža na vratima? Martin će.

-   Jutros je odputovao kapetan Frankapan u Rieku. Straža, kad nema naloga da nikoga ne pušta iz grada, ne će nam kratiti izići.- A mirni su ovi ljudi, pa ne će zanovetati.

Martin ode, da izvrši nalog Vinkov. Nakon pol sata sastaše se kod njega svi oni, koji su bili s njime na dogovoru n špilji Orlova gniezda.

Vinko ih pozdravi i ponudi da posjedaju oko stola.

-   Neću vam na široko in a daleko kazivati, radi česa sam vas dozvao pod svoj krov, jer se moramo  žuriti na posao. - Uhoda sa Paga dojavi mi, da se je galija Krste Veniera usidrila u luci mandrijskoj. Pitam vas: jeste li za to, da podjemo odmah tamo, pa dokončamo ono, o čem smo razpravljali na Orlovu gniezdu?

-   Jesmo! Vodi nas ti! Smrt uhodi Venieru. Smrt krvnikom! - uzkliknuše svi.

-   Onda smo na čistu! Kad noć padne na zemlju, krenut ćemo u dvanaest barka put Paga. Znam, da se ne će ni jedan Uskok naći, koji ne bi htio s nama poći. Odaberite mladje ljude, stotinu na broju, jer ne znamo s koliko vojnika razpolaže Venieri.

Dulje vremena razpravljali su, kako će sve udesiti, pa se napokon složiše, da će se polovica Uskoka izkrcati podalje od luke i do ove kopnom doći, pa se smjestiti iza litica, dočim će druga polovica doploviti prije dana u luku, a onda svi složno udariti na galiju. Kad je sve bilo utanačeno, razicljoše se, da pozovu braću u pohode k Venieru.

* * *

U mandrijskoj luci, oko koje se u polukrugu uzdigao krš, bješe se usidrila mletačka galija, na kojoj je zapoviedao Krsto Venieri, plemić mletački, uboda vieća desetorice, ljuti protivnik Uskoka.

Na galiji bilo je oko četrdeset vojnika sa tri častnika, jer Venieri krstario tuda po nalogu republike. Tu se je desio i koparski plemić Lukrecijo Gravisi, njegov brat i nećak, pa Lukrecijeva žena Pavka rodjena Strassoldo, o kojoj reče jednom prilikom podkapetan Aichelburg kapetanu Gusiću, da ljepše žene nije nikad u životu vidio.

Pavka je bila doista vanredno liepo čeljade u najljepšem naponu života. Bila je zlatkaste kose, modrih očiju, ružičastih ustna, bujnih sniežnih grudi, koje su zbog izrezana odiela bile skoro sasvim oku izložene.

Večer je. Od juga se dižu oblaci, gomilaju i jure prema sjevemoj strani neba.

Gore više obale sjela je na liticu Pavka i razmatra one krševite strane, po kojih su porastla mjestimice stabla, razšepurili se grmovi, iznikao miomirisni kuš.

Nuza nju stoji Venieri i požudno zirka na njezine bujne grudi.

-   Pustinja je ovo, u koju smo danas zašli - progovori Pavka i pogleda Veniera.

-   Morali smo ovdje skrenuti, da u obližnjih selih nakupujemo blaga za daljni put; a onda je ovdje sigurno zaklonište.

-   Strah vas je, da se ne namjerite na Uskoke, - ona će i nasmija se.

-   Da li se vi njih plašite, liepa gospojo? - upita plemić i sjede na liticu.

-   Tko se ne bi tih razbojnika plašio! - uzkliknu ona. Mene je strah, kada tko spomene ime Uskok. - Jednom sam sgodom vidjela glavu uskočku na kolcu, pa sam se bila tako uplašila, da nisam ciele noći mogla zaspati.

-   A mi moramo s njima ratovati, - Venieri će i pogleda na more.

-   Da li ste kada ubili koga od tih razbojnika?

-   Nisam, ali da mi dodje koji pod ruku, ne bi dugo nosio glave na ramenu, - razjunači se Venieri.

-   Providura Marcella bili su uhvatili i odveli u njeku pećinu u planini. Njemu se ništa ne dogodi.

-   Marcello je bio njihov prijatelj, pa mu nisu ništa na žao učinili. Liepo mu je bilo s njima. On je nakupovao tom prilikom raznih stvari, što ih bili Uskoci oteli Turkom u Gračevcu. A govorilo se je, da je on sam nagovorio Uskoke, neka bi ga zarobili, jer da će Venecija tada pustiti na slobodu njekoje od njihove braće koji bili u tamnici mletačkoj. Mudar je bio Marcello. Štitio je Uskoke jer su mu oni razne darove poklanjali. Doznalo se za to pa malo osta da on ne nastrada.

-   Netko ga je valjda tužio vieću desetorice, - Pavka će.

-   Na svaki način, - odvrati Venieri i diže se, da sakrije svoju smetnju, jer je on bio taj.

-   Smierate na galiju? - upita Pavka i ustade.

-   Još ne ću koji časak. Ali ću danas ranije na počinak, jer sam umoran.

-   A tko će s menom razpravljati o mletačkim ljepoticama, kad vi smierate skupa s pticami na počinak! - šaljivo će mlada žena, pa pogleda Veniera svojim krasnim očima, iz kojih je odsievala njeka požuda ...

-   Ima dana i za takove razgovore; noćas ne mogu, jer mi nije nješto dobro.

-   Možda ste ugledali kakovu novu zviezdu ljepote u Veneciji, pa vam se neće ... Pavka će i spusti glavu na grudi.

-   Čudne vas misli oblieću, odvrati Venieri i primi mladu ženu- za ruku.

-   Moram tako misliti, - tiho će ona i pogleda na galiju. - Moj Lukrecijo je izišao na obalu. Podjimo k njemu.

-   Danas je zle volje, - primjeti plemić.

-   To mu često dodje, - odvrati Pavka i podje nogostupom nizbrdice.

-   Možda mu nije s voljom, što sam ja često uz vas.

-   Ne znam ništa reći ... Naskoro će se pasti noć na zemlju. Liepo bi bilo sjediti na galiji i zabavljati se, kad bi imala s kime, - pecavo će liepa žena, pa se okrenu na Veniera.

Ovaj ne odvrati na to ni besjede. On se je bavio mišlju, da li znade Pavka ime
onoga, koji je htio providura Marcella uništiti.

Mlada se žene očito srdnu, kad ne dobi odgovora, koji je izčekivala, pa pobrza prema galiji, skoči na mostić, što bi s ove na kopno položen, i sjede na stolac nedaleko jarbora.

I njezin muž dodje na galiiu, a za ovim Venieri.

-   Zašto smo se ovdje usidrili? - upita Gravisi plemića.

-   Tako je moralo biti, jer imam njekoje poslove obaviti. Neće to pol vieka trajati. Sjutra smo kod Raba, prekosutra kod Krka, a kad dodje galija iz Venecije, onda ...

-   A vi rekoste, da ćemo odploviti put Kandije!

-   Kada dodje galija iz Venecije, onda će se vojnici na nju premjestiti, da paze na uskočke barke, a mi ćemo dalje krenuti.

-   Da smo se barem u blizini koga mjesta usidrlli, nekako bi ljepše bilo, - primjeti Pavka i ošinu ljutitim pogledom Veniera.

21 od 24
Evidentirano

Jedna ruka drugu pere
Marica
Administrator
*
Postova: 7768



« Odgovor #21 : Veljača 14, 2011, 13:16:23 »


-   Gospoja je danas zle volje, - zagriznu plemić.

-   Pavka ne će više stupiti na vašu galiju, vi ...

Venieri se osmjehnui udalji se, da izda njekoje naloge.

-   Ne vikne mi se, što smo ovdje pristali, - sad će Gravisi. Ovo je divlji kraj.

-   Sreća je, što je na galiji liep broj vojnika.

-   Jest, jest, ali ti vojnici mnogo ne vriede.

-   Deset Arbanasa ili Uskoka raztjeralo bi u času sve ove što su na galiji.

-   Pa zašto se takovi šalju na brodove?

-   Nema boljih, pa su i ovakovi dobri.

-   Mrak se spušta na zemlju ... Oh, kako je strašno ovdje u ovoj pustoši! - izusti Pavka i priljubi se k svome mužu. - Mirno  je ko u grobu. ja sva strepim.

Gravisi pritegnu mladu ženu na svoje grudi i poljubi ju.

-   Još jednom! - ona će, pa mu ponudi svoje ružičaste ustne. - Tako, tako; davna me nisi tako žarko cjelivao. A šta to znači? - I ona mu uzvrati poljubce ...

* * *

Noć je. Prodorom izmedju Raba i kopna smiču se po gladkoj morskoj površini uskočke barke. Čuje se samo škripa vesala i pljusak vode izpod njih.

-   Mienjajte se, braćo, jer inače kasno stigosmo! - ozva se Bogdinovićev glas. - Daleki su puti, a prije zore moramo biti na mjestu.

Promleniše se veslači i barke poletješe napred.

Dok se uskočke barke sve više primiču Pagu, sniva u mandrijskoj luci na galiji svojoj plemić Krsto Venieri. - On odbi poziv liepe i zamamne žene, da se te noći s njome pozabavi; odbi ga, ma da je za tim cieloga dana čeznuo. Poništi ga ona njezina glede Marcella, jer osjećao u duši, da je počinio nješto, što se kosi s dostojanstvom čovjeka.

Kad je već ležao u svojoj sobici i san mu se spuštao na oči, ozvanjao mu u ušima njezin glas, kako ga poziva, da se s njime pozabavi.

Naskoro zavlada mir na galiji ...

Sve se podalo u naručaj blagog sna, pa i sama Pavka, koja bila silno srdita, što joj Venieri odbi ponudu.

U njeko doba noći krale su se crne prikaze jedna za druigom od obale preko krša, pa ih nestajalo iza litice više maudrijske luke.

Još je noć lebdila nad kopnom i morem, kad stiže n luku šest uskočkih barka. U isti čas iznikoše iza litica one crne prikaze, pa se spustiše do obale, uz koju je mirno počivala mletačka galija.

Barke se primakoše i obkoliše ju sa tri strane. Svud je mir, samo se čuje šuštaj vode pod veslima. - Na galiji se nitko ne miče, sve je još u zagrljaju sladkoga sna. – I samoga stražara obajao on, pa ga zaljuljao na klupi pod jarborom. - Jedna barka udari o galiju. - Stražar se probudi, diže se i pogleda oko sebe, pa kad mu oko razabra barke, diže viku. Puška puče i on zaniemi.

Uskoci nahrupiše sa svih strana na galiju i ova se zaljulja.

Povik i prasak probudi sve na njoj. Vojnici dotrčaše, pa kad vidješe, da su to Uskoci, dignuše užasnu viku, a njekoji se latiše oružja. Sa svih strana nabrupiše Uskoci i oboriše se na vojnike, kojima u pomoć priskočiše ostali druigovi s časnici. Vika, štropot i jauk ozvanja na galiji. Vojnici ne mogu odoljeti premoći, pa se ruši jedan za drugim od uskočkoga noža. Naskoro razoružaše preostale vojnike i izvedoše ih na kopno. Nekoliko Uskoka dopadoše rana, a n trojica zaniemiše za posve.

-   Veniera mi dovedite! - povika Hreljanović.

Desetak Uskoka razbi vrata na sobici, u kojoj bio Venieri, pa ga pograbiše i dovukoše pred Hreljanovića. Mletački plemić bio je više mrtav nego li živ.

-   Veuieru! zlorado će Vinko. Poznaš li me, uhodo mletačka, krvniče Uskoka?! Evo ti u pohode Vinka Hreljanovića, da osveti svoga brata Niku i one, što ih pokla Venecija.

-   Ja sam ... htjede Venieri nješto reći, ali mu besjeda osta u grlu.

-   Ti si vikao u velikome vieću: "Morte ai corsari!" - i predložio, da se smakne vojvoda Milanšić i oni, što ih general Venieri, tvoj rodjak, na prevaru zarobio. Vežlte ga, braćo!

-   Milost! povika drhćućim glasom plemić

-   Milosti nije dielila Venecija Uskokom, pa ne će ni ovi Mletćićem.

Uskoci su pretražili nutrašnjost galije, pa našli koparskoga plemića Gravisia, ženu mu, brata i nećaka. Sve ove dovukoše pred Hreljanovića.

Pavka je drhtala, lamala rukama i upirala svoje krune oči na Hreljanovića.

-   Mi nismo ništa skrivili, - odpoče Gravisi poniznom besjedom.

-   A tko si ti? upita Vinko.

-   Koparski plemić Lukrecijo Gravisi.

-   Mleiački plaćenik, častnik mornarice koja ništi Uskokel Tako reci ...

-   Nagovorio nas je Venieri, da se na ovu galiju ukrcamo, - javi se Pavka.

-   Sve muškarce odvedite na obalu, samo ostavite ovoga tu! - i on pokaza na Veniera

-   Tamo im sudite onako, kako Venecija sudi Uskokom! - gromkim će glasom Hreljanović.

Uzalud bile sve molbe i zaklinjanja, jer Uskoci odvukoše sve na kopno. Naskoro se razlieže okolicom jauk: Uskoci su uništili svojim nožima mletačke vojnike i ostale zarobljenike. Kad je Pavka opazila, kako je neki Uskok zarinuo svoj nož u prsa njezina muža, sruši se na tlo. - Brzo izvršiše Uskoci nalog Hreljanovićev. a tada pobacaše trupla u vodu.

-   Sgražaš se, mletiački plemiću?! Vinko će Venieru, koji izbuljenih očiju gledao, kako uskočki nož brzo ništi tolike živote. – A nisi se sgražao, kad si gledao na Markovu trgu uskočke glave!

-   Ništa nisam ... skrivio, - izusti teškom mukom Venieri.

-   Muči, podla kukavice! - prezirno će Hreljanovič.

-   A ti, liepa Mletčanko, bogato si nakićena biserom i zlatom, a Uskoci nemaju ni suha kruha ...

Razumjela je liepa žena te besjede, pa će žurno Hreljanoviću:

-   Sav ures, što je na meni i dolje u galiji, dajem, samo mi život ne uzmi, jer ...

-   Jer misliš još koga u svoju mrežu uhvatiti! -  upade joj Vinko u besjedu. Čulo se je i u Senj za liepu Strassoldovicu ...

Pavka drhtnu i pogleda Hreljanovića uplašeno, a tada skide sav ures, koji mnogo vriedio, a bili su ga poklonili razni prijatelji mlade Mletčanke.

Sve ove nakite podielit ćete medju se, - on će Uskocima.

-   A ti, liepa Strassoldovico, poći ćeš za svojim mužem. Biraj: nož ili more!

Pavka pade na koljena pred Hreljanovića i sklopi ruke.

-   Ne, ne! Ja ti nisam ništa skrivila! Smiluj mi se! - I ona obujmi Vinkove noge.

-   Smilovanja ne poznadu odsada Uskoci! - odreza Vinko.

22 od 24
Evidentirano

Jedna ruka drugu pere
Marica
Administrator
*
Postova: 7768



« Odgovor #22 : Veljača 14, 2011, 14:11:42 »


-   Tako je! - javi se Uskok Rade Milić, pograbi Pavku oko pasa, odtrže ju od Hreljanovićevih nogu i baci u more. Razlieže se užisan krik, ču se pljusak vode, a tada se opet javi kratak vapaj, pa se sve stiša.

-   Tamo se vije mletački stieg (26), - pokaza na nj Hreljanović. Strgnite ga dolje i bacite u more!

-   Galija je naša, Venieri naš, - progovori Hreljanović. Veslači, mletački robovi, poslužit će nam do naše obale. Dovedite ih iz njihova zatvora!

Zarobljenike bi Mletčići upotrebljivali na galijah ko veslače. Svaki takav jadnik imao je na lievoj nozi željezni kolut s lancem. Dok su sjedili na veslačkoj klupi, bili su za ovu lancem privezani; po noći su bili zatvoreni u posebni prostor na dnu galije. Provodili su jadan život.

Kad su Uskoci doveli veslače, progovori Hreljanović:

-   Mletačka je galija u uskočkib rukuh. Njezin kapetan eto tu stoji svezan, a svi ostali, koji tu bili, leže na dnu morskom. Uskoci su se osvetili Veneciji za njezina nedjela. Vama se ne će ništa dogoditi, jer niste od svoje volje na galiju došli. Čim dodjemo do hrvatske obale, bit ćete na slobodu pušteni, ali se morate ukleti, da ne ćete nikada više stupid na tlo mletačke države.

-   Kunemo se! povikaše svi u jedan glas.

-   Veslajte žurno. Kad odmaknemo od obale, okriepit ćete se jelom i pićem.

-   Jučer cio dan ne vidjesmo kruha, - javi se jedan.

Hreljanović zapovjedi, da im donesu jela, a bilo ga u izobilju.

-   A vi, braćo, podielite medju se sve, što će vam biti od koristi. Galiju ćemo ostaviti u senjskoj luci, a topove razmjestiti po gradskih zidinah. da pozdrave bivše svoje gospodare, ako im se kada prohtije kamenoga Senja. - Asada u ime Božije i sv. Jurja krenimo natrag!

* * *

Galija je brzo odmicala, a za njom se žurile uskočke barke.

Nitko od Uskokn nije znao, što je Hreljanović naumio od Veniera učiniti; a ni jedan se ne nadje koji bi ga za to bio upltao jer su ga vidjeli smrknuta i zamišljene.

Na po puta ustavi se galija, ustaviše se i barke. Trebalo odpoćinuti, jer se veslalo bez odmora.

-   U seniskoj luci nećemo pristati! - povika Hreljanović. Skrenut ćemo u prvu dragu nedaleko Rta. Tu ćemo ono izvršiti, što sam za najzad ostavio. - Barka, u kojoj je starac Ujidenica, krenut će odavle prije nas. Jedan od braće predat će ovaj list nekom od svećenika – I Hreljanović baci u barku, gdje je bio Ujidenica, smotan papir.

* * *

Od Nehaj-grada opaziše njekoji Uskoci mletačku galiju i barke, pa javiše to u gradu. Naskoro se skupi naroda uz obalu nadajući se, da će barke skrenuti u luku.

Tu se je razpravljalo, nagadjalo i vikalo.

-   Izkrcet će se niže Rtal - čuli su se glasovi. Mužkarci se požuriše tamo, pa i njekoje starije žene.


-   Eno Anice! - jedna će, kad ovu opazila na litici, gdje je obično sjedila i na more zurila.

-   Osušila se je ko suho drvce, - primjeti druga i stade.

-   Ubija ju tuga i žalost, - dometnu treća.

-   Ide Danilo! - povika Anica suhim glasom.

-   Jadna djevojko! sažalno će prva. Nada se, da će doći. Sveta bi bila smrt, koja bi ju muka oslobodila.

-   A stari Martin drži se ko hrast u gori, - dometnu jedna.

-   Milost ga Božja drži. Ubiše mu sina oni zlotvori, ubiše Aničina zaručnika, a ona izgubi pamet. - Kako je u Martinuvu srcu, možemo si misliti. Ne dao Bog nikome takovu žalost doživiti! - nadoveza druga.

Sviet gruno na ono mjesto, gdje se imali Uskoci izkrcati.

-   Dolazi, dolazl! ču se suhi Aničin glas i ona se diže, pa podje za ženami. - Brže, brže! - Puno je naroda, bit će pjesme, kad krenu svatovi. Ha, ha, ha! Eto ga ... Puno ih je ... Sad će pristati ... Idem, idem! ...

* * *

Galija prista uz obalu. Kad se je pokazao Vinko Hreljanović na provi,  povikaše oni sa obale: "Dobro nam došao, junače!"

Vunku preleti zadovoljan smiešak preko lica, i on skide kalpak u znak odpozdrava.

Naskoro stigoše i uskočke barke.

-   Zdravo, braćo! - zaoriše opet poklici.

Hreljanović stoji na istome mjestu, a pogled mu šiba prema Rtu.

-   Prodje li davna ovuda barka? – on će onima na obali.

-   Pred malo vremena! - glasio je odgovor.

Hreljanović se okrenu i reče nešto jednom Uskoku.

Vi ste nas dovezli do obale. Obećao sam, da ću vas pustiti, ali uz uvjet, da se ne smijete povratiti u mletačku državu. Do sada ste bili robovi podle Venecije, odsada ste slobodni i možete se izkrcati, pa poći onamo kamo vas srce vuče. Razkujte negve te! Ništa vam ne možemo derivati, ali vam darivamo slobodu. Tako Hreljanović mornarem, koji povikaše: "Hvala Bogu i tebi!"

Malo poslie stupi pred Hreljanovića plemić Krsto Venieri, koga su pratila četiri Uskoka.

Bio je blied, poništen; oči su mu plašljivo pogledale naokolo, dolnja ustnica podrhtavala je. Teško je disao, a od čas do časa vinuo bi mu se izprekidan uzdah iz grudiju. Hreljanović ga je razmatrao nekoliko časaka, a tada se okrenu prema obali i progovori uzdignutim glasom:

-   Pred vama, braćo moja, stoji mletački plemić Krsto Venieri. uhoda onog strašnog vieća desetorice ... On nosi na svojoj crnoj duši vojvodu Milanšića i onu petoricn naše braće, što ih na vjeru zarobi general Marko Venieri, jer je prvi predložio u velikome vieću, da se oni smaknu, kad mi ono uhvatili providura ktčkoga. - On je prvi poviknuo u onome vieću: "Morte ai corsari!"

Kod tih rieči strese se Venieri i pogleda plašljivo Hreljnnovića.

-   Venecija uglavi s nami mir, a nakon njekollko mjeseci nagna na nas Arbanase, koji poklše oko stotina naše braće.

-   Smrt Mletčići! povikaše oni na kopnu i na moru.

Njezini vojnici ubiše iz čista mira mladog junaka Danila Ujidenicu.

-   Danilo! Kamo je moj Danilo?! - povika Anica i srnu izmedju naroda prema obali.

-   I ono je, narode, žrtva podle Venecije!

-   Vinko će i uprie prstom na Anicu. - Tko da nabroji sve one, kojima ona ote životi - Mi smo uhvatili evo ovoga Mletčića, koji je nama mnogo skrivio. - Ja nisam htio, da mu sam sudim, da budem sam osvetnik, nego sam doveo njega ovamo, da mu svi skupa odsudu skrojimo ... - Što je zaslužio, narode?!

-   Smrt! - jeknu naokolo.

-   Smrti - velim i ja.

Iza Rta pokaza se barka, u kojoj je bio svećenik.

-   Venieru, ti moraš umrieti! - obrati se Hreljanović plemiću. Narod ti je sndio. - Eno sluga Božji nosi ti zadnju utjehu i poputbinu. Pokaj se za svoje.griehe i moli Gospoda, da ti oprosti. Venieri baci pogled na more, pa kad opazi svećenika, poče moliti za milost.

Barka se primače, narod se spusti na koljena duboko se klanjajući Božanstvu.

23 od 24
Evidentirano

Jedna ruka drugu pere
Marica
Administrator
*
Postova: 7768



« Odgovor #23 : Veljača 14, 2011, 14:19:38 »


U sobici na galiji izpovjedi se Venieri, pokaja za griehe i primi svetu pričest. Nakon toga stupi pred Hreljanovića.

-   Vodite ga na obalu, pa neka izvrše odsudu naroda oni, koji su za to molili! - zapovjedi Vinko.

Sa galija prebaciše mostić na obalu. Dva Uskoka pograbiše Veniera za ruke i izvedoše ga na kopno. Narod se razmaknu.

Pred odsudjenika, koga su držala ona dvojica, stupi Martin Jurčić, zagleda mu se u prsa i trže nož koji nemlio bljesnu na suncu.

-   Isuse! – povika Venieri i htjede natrag koraknuti ali mu se uskočki nož duboko zarinu u prsa. Venieri ruknu; Uskoci ga izpustiše i on se sruši na zemlju.

-   Jao! ... Ubi! ... Danilo! Povika Anica i pobježe prema Rtu. Jurčić pogleda za njom, trže nož iz Venierovih prsa i ogleda ga.

Priskoči Danilov otac, stari Ujidenica, zamahnu sjekirom, a Venierova glave odskoči od trupa.

-   Osvetismo sinove! povikuše Jurčić i Ujidenica, držeći visoko n zraku krvavo oružje.

-   Osvetismo braću! ozva se Hreljanović.

-   Na kolac s glavom! povikaše glasovi.

-   Nismo Mletčići! gromkim će glasom Vinko. - Truplo bacite u more, jer nije zavriedilo, da ga krije ova sveta naša zemlja. Glavu predajte u Kaštela, neka ju odprave nevjernoj Veneciji, da ova vidi, kako je odpočela uskočka osveta.

* * *

U Veneciji odjeknu na sve strane: "Morte ai corsari!"

Paskvallgo dodje s brodovljem pod Senj, te zatraži od Nikole Frankapaua galiju i topove. Ovaj mu odvrati, da to ne može učiniti, jer za to nema dozvole iz Gradca, ali mu posla drvenu kutiju srebrom okovanu i urešenu.

Paskvaligo ju izvjedljivo otvori i sgrozi se: pred njim bila glava Krste Veniera.

-   Stiže te uskočka osveta! – uzkliknu i zamisli se ...

Možda je mislio i na svoju glavu!

Napisao Ivan Devčić

♦ ♦ ♦ ♦ ♦

Bilješka - fusnota

1 Galija – lađa na vesla, a pomagala se i jedrima. Bila je lijepog vitkog oblika, duga najmanje 40 metara. U nju je moglo stati do 150, a kasnije do 500 ljudi. Galeotti, t. j. oni, koji su bili odsuđeni na galiju da veslaju, sjedili su na kupama i bili lijevom nogom za nju prikovani.

2 Dan prije Spasovog, godine 997 (prema drugim izvorima 1000) isplovio bi dužd Pietro Orseolo II., na krasnom brodu nazvanom "Bucentoro", da oslobodi dalmatinske obalne gradove od pirata.
Od tada su na toj ceremoniji - Sposalizio del - duhovni brak Venecije s morem, plovili van lagune: dužd, pripadnici klera i strani veleposlanici, gdje je posvećeni prsten dužd bacio u more s riječima: Disponsamus te, Mare, u signum Veri perpetuique dominii.
("Mi vjenčavamo tebe, more, u znak naše istinske i trajne vladavine.")
Brak s morem je obred koji je uobičajen u kasnom srednjem vijeku te u drugim talijanskim gradovima i regijama

3 Cilnica zatim Zvonimirov trg

4 Frigadun, bila je u ono doba lagana lađa na vesla s jednim jarbolom i jednim jedrom. Najmanje ovakove lađe bile su bez palube.

5 Polaznik - prva osoba koja je u kuću ušla i pozdravlja:

Na zdravlje vam došlo porođenje Isusovo,
na zdravlja, na veselje,
duši na spasno,
da bi svi mnogo godina živili,
živi i zdravi bili,
u manjem griju,
u većem obilju.

6 Fusta - lađa na jedra i vesla, niska, oblikom nalik galiji. Imala je 18-22 veslačke klupe, osim toga jedan jarbol sa dva jedra.

7 Sv. Stjepan - ponedjeljak, 26. prosinac 1611. (MD)

8 Kalapak - (tur. kalpak, mađ. kalpag) je općenito visoka kapa, bez obzira na materijal od kojeg je izrađena u obliku troćoškaste šiljaste vrećice čiji šiljak pada sa strane do uha.

Kaporan - muški kratki ogrtač od debele čoje ili vune, bez rukava, s resama na prsima

9 Baška je prije mletnčkog gospodarstva na Krku bilo nešto sjevernije od današnjeg mjesta. Mleičani su razorili kaštl, a stanovnici se morali naseliti uz morsku obalu.

10 Venieri su bili vojvode, trojic su bili za dužde izabrani kao: Antonio Venieri 1382-1400, Francesco Venieri 1554-1556, Sebastiano Venieri 1577-1578.
Venier, mletački plemićki rod koji se prvi put spominje u XI. st. Dugo je vremena ova obitelj gospodarila grč. otocima Kiterom (mlet. Cerigo) i Farom, te dalmatinskim kaštelima Vinjerac (Castel Venier) i Gornjim Zemunikom. Iz te su obitelji bili ugledni mletački dužnosnici, od čega tri dužda i više generalnih providura (zapovjednika). U povijesti uskoka su važni: Lorenzo, sudionik bitke kod Lepanta, koji se je kao zapovjednik flote borio protiv napuljskoga vicekralja vojvode Ossune tijekom španjolskih pokušaja ulaska u Jadransko more da bi pomogli Austrijancima. Tijekom Uskočkoga rata vodio je mletačku vojsku u uzaludnom pokušaju da osvoji Mošćenice.
Cristoforo (XVI./XVII. st.), je kapetan broda kojemu su uskoci odrubili glavu. (S. Bertoša)

11 Onda je bio u Veneciji dužd Marcantonio Memmo († 31. listopad 1615) – [/b]Inkvizitore[/b], tri na broju, biralo je vieće desetorice. Njih su poznavali samo članovi toga vieća. Znalo se je, da taj grozni sud obstoji ali se nije znalo gdje sudi. Osude je podpisivao tajnik. Pred tim strašnim sudom drhtali su mogućnici i prosti puk. Inkvizitori su mogli i samoga dužda suditi.

Mletačke tamnice bile su na tri mjesta: u državnoj zgradi uz duždovu palaču (Palazzo Ducale), pod olovnim krovovima duždove palače i podzemno u toj palači. One pod olovnim krovovima bile su male sobice (piombi); u one pod palačom (pozzi nazivane) nije dopirao ni tračak božjeg svjetla. Iz prvog kata duždove palače vodio je most u zgradu gdje su bili državni zatvori. Taj most zvali su [/b]"mostom uzdisaja"[/b] (Ponte dei sospiri), jer tko je preko njega prešao nije više vidio dana – bio je pogubljen.

Foto: tamnica - Venice Prigioni Nuove > http://www.flickr.com/photos/27643776@N04/2763389817/in/photostream/
Sud i zatvor u duždovoj palači > http://venice.arounder.com/en/historic-building/palazzo-ducale/piombi-prison-torture-chamber.html

12 Pučanstvo Senja dijelilo se je, u to doba, u četiri razreda:
-   na građane (usalirri), koi su imali svoje kuće;
-   na pladenilre (stipendizti), koji su za plaču obavljali vojničku službu;
-   na pridošlice (venturini), koji su u razna doba pridolazili iz turskih krajeva;
-   na prognanike (banditi), koji su bili većinom sa mletačkog područja (Dalmacije)

13 Vijeće desetorice (Consiglio dei Dieci) uvedeno je od mletačkog plemstva. Zadaća mu je bila da bdije nad javnom sigurnošću. U službi je imalo svu silu uhoda. Ovi su pod gornjim odijelom imali na prsima slova C. D. X. Vijeće je imalo svoje male galije, te su se i na njima viđala ta tri slova. U arsenalu je bilo uvijek u pripravi nekoliko takvih lađica koje nisu ni sami Mleci rado gledali.

14 Lokacija Žitva na ušću Stara Žitava u Dunav u Marcelová, istočno od Komarno, Slovačka), koji je završio konstantna od 1593 Turaka rata na temelju statusa quo, a sultan od Osmanlija priznati cara za prvi put kao ravnopravne i napušten vrijeme plaćanja od 200.000 forinti iz 1547 uobičajeni godišnji "počasni poklon" (danak).

15 Nova je bila okruglasta pramca i krme, ne odviše duga ali zato vrlo duboka. Imala je 2 ili 3 palube. Vesla nije imala, nego samo jedra i to u sredozemnm moru trouglasta (t. zv. latinska) a u oceanu četverouglasta. Služila je kao trgovački i ratni brod. U srednjem vijeku nosila je 200 do 500 tona, kasnije i preko 1000. Sada je nova veliki jedrenjak na tri jarbola.

16 Ivan Vladković, kapetan u Liču, osuđen je 3. srpnja 1612. od pukovinjskog suda u Karlovcu na smrt, čiju je osudu potvrdio 14. srpnja nadvojvoda Ferdinand. Optužilo ga se da je pobunio Uskoke protiv Rabata te plienio po moru. Iako se sve to nije moglo dokazati, osuđen je na smrt. Brata mu Mirka, koji je također bio u Karlovcu, pustiše na slobodu.

17 Žrtvenik - oltar

18 Bilo je to u nedjelju, 7. travanj 1613

19 Luka Mandre nalazi se na vanjskoj strani otoka Paga između sela Šimuna, koji je više južno i Kolana. Okolica je kamenita.

20 Omišalj, mjemjesto na otoku Krku i to na njegovoj sjeverno-zapadnoj strani.

21 Još iste godine pusti ga hrvatski general Eggenberg na molbu Vuka Frankapana na slobodu.

22 Na južnoj strani trga je ogromna stara zgrada zvana Fondaco. Tu su bili, za vrijeme mletačke vlade, na prvom katu kazalište i općinski ured, žitnica i pomorski arsenal.

23 Arbanasi – kršćani abanskog porijekla.

24 Arbanaški handžar - Bodež (arapski خنجر Chandschar, Handshar) odnosi se na tradicionalni arapski dvosječni bodež - zakrivljene mač (ovisno o dužini).

25 Ovaj krvavi događaj bio je prvi uzrok t. zv. "Uskočkog rata". Ono, što se je kasnije dogadjalo, bila je otlplata za mletačka zlodjela, te je napokon do očita rata dovela.

26 Stieg – stijeg, zastava, barjak
Na mletačkoj zastavi bio je štit u kojem je na tamnoplavom polju bio zlatni krilati lav držeći u šapi prednjih nogu otvorenu knjigu s ovim nadpisom – pozdravom od anđela: "Pax tibi Marce evangelista meus" što znači "Mir tebi Marko, moj evanđelista" Legenda govori, da je Marko na svojim misionarskim putovanjima kroz, također, nenaseljene lagune Venecije, dobio proroštvo anđela: "Ovdje će jednom tvoje kosti počivati".
Pruge na desnoj strani predstavljaju regije mletačkih pokrajina (od dna do vrha: Belluno, Padova, Rovigo, Treviso, Venezia, Verona, Vicenza)

27 Orig.: Nicolo Cragiianovich. Nikola (Miko) Hreljanović, uskočki vojvoda kojemu je zbog zasluga u borbi s Mlečanima podijeljeno 1611. god. austrijsko plemstvo. (E. Ljubović, 2003, 149-155.)

Bilješke: Marica

24 od 24
Evidentirano

Jedna ruka drugu pere
Marica
Administrator
*
Postova: 7768



« Odgovor #24 : Veljača 15, 2011, 12:01:28 »


Most uzdisaja preko kojega su Uskoci vođeni u tamnicu

Mletačke tamnice bile su na tri mjesta: u državnoj zgradi uz duždovu palaču (Palazzo Ducale), pod olovnim krovovima duždove palače i podzemno u toj palači. One pod olovnim krovovima bile su male sobice (piombi); u one pod palačom (pozzi nazivane) nije dopirao ni tračak božjeg svjetla.

Iz prvog kata duždove palače vodio je most u zgradu gdje su bili državni zatvori. Taj most zvali su "mostom uzdisaja" (Ponte dei sospiri), jer tko je preko njega prešao nije više vidio dana – bio je pogubljen.


Most uzdisaja, Foto: http://www.korbiel.info/?p=111
Desno na slici: mletački zatvor i tamnica
Klikni za uvećani prikaz

Foto: tamnica - Venice Prigioni Nuove > http://www.flickr.com/photos/27643776@N04/2763389817/in/photostream/
Sud i zatvor u duždovoj palači > http://venice.arounder.com/en/historic-building/palazzo-ducale/piombi-prison-torture-chamber.html
Evidentirano

Jedna ruka drugu pere
Marica
Administrator
*
Postova: 7768



« Odgovor #25 : Veljača 15, 2011, 13:11:58 »


Arbanaški handžar - Bodež (arapski خنجر Chandschar, Handshar) odnosi se na tradicionalni arapski dvosječni bodež - zakrivljene mač (ovisno o dužini)


Arbanaški handžar
Klikni za uvećani prikaz
Evidentirano

Jedna ruka drugu pere
 Str: 1 [2]
  Ispis  
 
Skoči na:  

Pokreće MySQL Pokreće PHP CRO-eu.com | Powered by SMF 1.1.21. © 2005, Simple Machines. All Rights Reserved. Valjani XHTML 1.0! Valjani CSS!