Ličke mudrolije
Ja neznam kakove su drugi ljudi u tom sreće, nu što se mene tiče, to mogu iskreno priznati, da me je Bog nadario prijatelji, medju kojimi imade eksemplarah, kakovih nećeš istom tako lahko naći. Ja ću možda zgodnom prilikom iznjeti na javu još koju fotografiju, kojega od mojih drugovah, nu danas moram da ocrtam jednoga od njih, jer slučaj, ili ako hoćete, doživljaj, što sam ga doživio, pohodio toga moga druga ovih danah, takove je vrsti i naravi, da bi mogao: zanimati i širje obćinstvo, nego li što je moja uzka mršavost.
Udjem ja upravo u sobu druga
Imbre, kada li ga nadjem, kako se od sveg srdca smije. Slomljen štap ležao je na tlu, a sluga moga prijatelja upravo se je tim bavio, da žurno i hitro uredi sobu, koja baš nije u najboljem redu bila.
- "Donesi odmah zajutrak !" reče moj prijatelj slugi, čim me speti.
- "Odmah biti ćete posluženi", odvrati sluga nježnim glasom, pobere komade slomljene palice, pa odbrza lahka koraka.
Situacija bila je svakako čudnovata, pa s toga vriedno je znati, što li se je slučilo. Nu, da dobro sve izpričam, moram početi iz početka.
Moj prijatelj mlad je, živ čovjek a u žilah mu teče
južna, primorska krv. Nagal je kao lončić na vatri, a prekipi, što bi dlanom pljesnno o dlan. Jednoga dana zajao ga je vrag gnjeva više no obično, a on odtjera svu služinčad. Zlobni jezici dapače kažu, da ju je vlastoručno bacio niz stube, nu neka vrag znade, da li je istina. Bilo, kako mu drago, moj Imbro ostao je bez poslužbe, pa ako je htjeo da mu se cipele lašte, nije bilo druge, no da sam segne za viksom i kefom, ter maži i struži, da te znoj oblije.
'
U dobar čas prijavi se kod njega novi sluga i tom prigodom zametne se sliedeći razgovor:
- "Kako vam je ime ?"
- "Luka Lukić !"
- "Vi ste graničar ?"
- "Jesam, gospodaru,
Ličanin !"
- "Dobro, primam Vas u službu, nemarim za svjedočbe, koje imadete, ta viditi ćemo doskora jesmo li jedan za drugoga. Nu prije svega moram da vam kažem, da je u mene velika jedna mana. Najmanja malenkost razgnjevi me, a onda - u d a r a m. Kadkada segnem za batinom, nu kadkada dovoljna mi je i ruka dapače, pamti momče, dovoljna mi je i
noga".
- "Vaj, vaj !" zamuca Luka gledajuć u moga prijatelja kao tele u nova vrata.
- "Nu ti ta batina imade takodjer dva kraja", nastavi moj prijatelj: "A k o t u č e m t o i p l a ć a m".
- "Vi plaćate ? " uzklikne Luka, pa se milo nakesi, zavrne očima i naćuli ušesa.
- "Da, more: Dva forinta za ćušku !"
- "Dva viorina !" promrmlja Luka.
- "Tri forinta za udarac nogom !"
- "Alaj ti valja !" nakesi Luka.
- "Pet forintah za udarac batinom, a ako je osobito jak onda cekin !" (1)
- "Da te ovaj i onaj vrag !" zakimne nehotice Luka.
"Na koncu mjeseca može se kod mene izim plače zaslužiti još sto forintah !"
- "Sto viorinah ? Izim plače ?"
- "Da ; nedavno, kada su me osobito bolili živci, zaslužio je moj sluga dvíestopetdeset forintah !"
- "Strela ga božja ubila !" izlane Luka. "E kada je gospodaru u Vas; tako lipo, onda ja ostajem kod vas pa puklo kud puklo !"
Luka ostao kod Imbre. "Bog i duša, dobro su se neko vrieme razumjevali.
Primorac je batinao i plaćao, a moj Likota tro si je ledja, nu nije se tužio, več je veselo novac nosio u štedionicu. Koncem svakoga mjeseca predao je svomu gospodaru račun, čas za toliko i toliko časakah, onda opet zatoliko i toliko udaracah nogom, toliko i toliko frgah i kvrgah itd. Račun je uviek bio točno providjen i datumi i brojevi vrsti i količine.
Gospodar je samo račun preletio, pa platio. Nu ako je bio zle volje, izgrdio je Luku i odtjerao ga do sto djavolovali. Luka liepo bi se tada naklonio pa
psovku unio u svoj račun. Tako je to išlo neko vrieme, a gospodar i sluga živili su, kao da su ih golubi snesli.
Nu, neka vrag zna, da li je vrieme, ili što li tomu krivo bilo, nu gnjev gospodara najednom se utaloži. Toliko se samo znade, da se je jednom silno razgnjevio, pa onda malo što ga nije snašla velika nesreća.
Jedni kažu, da se je htio u gnjevu zarućiti, drugi, da se je dapače htio oženiti. Tko li imade pravo, neznam, nu to samo znam, da se je od toga vremena njegova strastvenost za čudo utažila. Kleo se je sam sebi; da će se izlječiti od te bolesti, pa pošto je valjan momak bio, te je i držao rieč.
Iz početka je Luki Lukiću taj okret ponešto prijao; nu iza nekoliko danah mira uze uzdisati; iza nekoliko tjedana padne u melankoliju.
Jednoga dana razbio je čašu. Kada ga gospodar ipak nije ćušnuo, obrati se na nj i reče mu:
- "Milostivi gospodaru !" reče brižno, "sigurno ste bolni ?"
- "Nisam, Luko ! Pa zašto bi ti htio, da sam bolestan ?"
- Ma, jer neudarate više !"
- "Razloga bi baš imao, nu čovjek mora da je razborit".
- "Pa što onda, gospodaru. Vi udarate, ma i plaćate, pa mirna Bosna".
- "Je li!, nu ipak te boli ?"
- "Ah, mante se toga. Zdrava su u mene ledja. Rad mene gospodara neka vas neboli glava, ta vi znate, kako vas ja volim !"
Osam je dana tako minulo. Gospodar nije digao ni ruke, ni noge, ni palice. Luka je mršavio svakim danom. Napokon nije mogao uzdržati, osokoli se i reče svomu gospodaru:
- "Milostivi gospodaru, prošloga mjeseca izgubio sam na batina do tristo viorinah - toga nemogu više uzdržati, jer ja hoću da budem batinan ! Ajde, da se nagodimo. Za ćušku od sada samo viorin i deset groša, isto tako za udarac s nogom, a za udarac batinom platiti ćete od sada popreko, bio slab ili jak, samo tri viorina".
- "Dobro viditi ćemo !" reče gospodar prasnuv u smieh.
Nu prolaze dani, prolaze i tjedni, a Luka ništa nepiše na svoj rovaš. Postajao je sve to nespretniji, nu uzalud; udaraca nema ter nema. Kada je sluga prevršio već svaku mjeru, onda je gospodar pograbio šešir i pobjegao.
Onoga jutra dakle, kada počima ova naša pripoviedka, sjedio je gospodar u svojoj sobi i čitao novine. Najednom stupi pred njega Luka i reče osorno:
- "Gospodaru, to je gnjusna škrtost ! "
Gospodar pri tih riečih pogleda svoga slugu.
- "Da, gnjusna škrtost", nastavi Luka, "to je proti vašoj pogodbi vi me morate izlemati, pod tim uvjetom primili ste me u službu - ja hoću dakle da budem izleman !"
- "Idi do vraga !"
- Ne, ja neidem ni s mjesta. Vi mi dugujete sto udaraca, evo moga računa !"
Gospodar prasne u smieh. Luka zgrabi najmiliju lulu gospodarevu i tresne njom o zemlju, da se je razmrskala u tisuću komada.
- "Klipane !" izdere se gospodar. Pri tom osjeti, kako mu nešto trzne rukama i on uze nešto tražiti. "Nosi se, ili će biti koješta !"
- "Oh neće ništa biti, neufa se milostivi gospodar, odviše je škrt ! "
Pri tih riečih gospodar kao bjesan, dosegne batinu, pa uze devetati Luku, da je s njega samo prašina prala. Luka pako tronuto gledao je u nebo, pa kada je palica na njegovih ledjih pukla, uzdahne: "Napokon! Napokon! Napokon sam opet dobio svoje mile batine !"
Gospodar prasne pri tih pobožno izrečenih riečih u smieh, u onaj goropadni smieh, kako to već spomenuh u početku ove pripoviesti. Ja baš u taj čas stupih u sobu a on smijuć se, podje u susret, pruži obje ruke i reče:
- "Sada mu moram povisiti plaču za dvostruko, jer inače prisiliti će me Luka, koji toli voli štedionicu, da ga ubijem, samo da u nju ponese puno novacah !"
Luka pako nato se nakesi lukavo i lih odpuza, pa zapiše u knjigu svojih računah:
"Dvanaest udaracah palicom preko ledja, udarac po 3 fr. čini trideset i šest forinta; za naziv "Klipan", petdeset krajcarah, čini skupa ...... 36 for. 50 kr. – Hvala Bogu" što je moj gospodar opet pošao starim putem.
Zvekan, 15. 05. 1890
________
(1) cekin - venecijanski (mletački) zlatnik; dukat
✧ tal. zecchino, dem. ← zecca: kovnica novca (u Mlecima)
